Verovatno nije preterivanje izjaviti da deo zemlje nije svestan da u Srbiji, gotovo svake noći, naoružani uniformisani ljudi tuku i stavljaju lisice mladim ljudima, muškarcima i ženama, a ponekad i deci.
Jedan deo naših sugrađana nema pojma da se lisice stavljaju na ruke dečacima od deset ili dvanaest godina, da pet ili šest policajaca šutira i udara pendrecima bespomoćnog, sklupčanog mladića koji leži na zemlji, da se sve češće hospitalizuju ljudi koji su pretrpeli teške povrede usled policijske brutalnosti.
Neki naši sugrađani, koji su već razvili odlične tehnike blokiranja, te kada naiđu na video koji prikazuje takav slučaj, obično samo odmahnu rukom, govoreći: „Sigurno su to zaslužili“.
I zato je potrebno razjasniti: ne postoji tako nešto kao što je „sigurno su to zaslužili“. Čak i počinioci najtežih zločina (tada još samo pod sumnjom) imaju pravo da budu izvedeni pred lice pravde u skladu sa zakonom, po mogućstvu bez upotrebe sile. A to posebno važi za one čiji je „zločin“ protestovanje protiv postojećih struktura vlasti (jednostavnije rečeno: vladajuće Srpske napredne stranke i predsednika republike Aleksandra Vučića) ili protiv bilo koje njihove mere.
U odnosu na to, šta vidimo?
Ako policija za nešto sumnjiči ponekog građanina tokom neke od antivladinih demonstracije koje su postale uobičajene, prvo će ga dobro prebiti, zatim će ga uhapsiti i poslati u zatvor na četrdeset osam sati, a potom će ga smestiti u pritvor na trideset dana. Onda se protiv tog građanina ili pokreće postupak ili ne. A ako pojedinac ima sreće, onda će proći sa nekoliko modrica i bez ozbiljnijih, trajnih povreda.
„Išamarao je, udarao joj glavom o zid, a zatim joj pretio da će je silovati u garaži sedišta Vlade Republike Srbije: prema rečima studentkinje Nikoline Sinđelić, sve joj je to uradio jedan policajac. Štaviše, nije se radilo o bilo kom policajcu: komandant specijalne policijske jedinice zadužene za zaštitu važnih osoba i objekata, Marko Kričak, bio je taj koji je zlostavljao studentkinju“ – piše u vestima szmsz.press-a.
Nikolina nije učinila ništa, da bi zaslužila ovaj „tretman“: jednostavno se vraćala kući sa demonstracija sa grupom mladih, kada su iz garaže vladine zgrade izleteli ljudi u civilu, napali ih gumenim palicama, a zatim satima držali u garaži, terali ih da kleče, gazili po njima, udarali ih, šamarali, uzimali i razbijali im mobilne telefone i pretili da će im pucati u glavu.
„Kurvo“ – tako se devojci obratio komandant jedinice, potpukovnik policije Kričak, za koga se kasnije otkrilo da voli da učestvuje u uličnim akcijama, u kojima njegova jedinica uvek pokazuje posebnu brutalnost.
Studentkinja je i štampi ispričala šta joj se dogodilo: od tada se protiv nje vodi prava kampanja na društvenim mrežama i u provladinoj štampi. Baš kao što su i mnogi drugi ispričali šta su im radili uniformisani čuvari reda.
Nikolina je podnela prijavu.
I drugi su to učinili.
Pa ipak, nijedan policajac nije krivično gonjen zbog prekomerne upotrebe sile. Štaviše, i ministar unutrašnjih poslova i direktor policije su pretili tužiocima da „niko ne sme da dira policajce“. Premda su zakoni jasni: službenici za sprovođenje zakona nikada ne smeju da koriste više od minimalne sile da bi ispunili svoj zadatak. Sve što tu minimalnu silu prelazi, naziva se prekomerna upotreba sile i kažnjivo je. Da: čak i uniformisana lica mogu biti osuđena na zatvorsku kaznu zbog toga. Naravno, u jednoj takvoj zemlji koja ozbiljno shvata vladavinu prava. Bezbroj puta smo naglasili: Srbija je višestranačka, demokratska zemlja, zbog čega biti protiv vlade, biti u opoziciji, nije zločin, već jednostavan politički stav koji svaki građanin ima pravo da zauzme. I policija ima dužnost da to poštuje.
Ne vredi čačkati koje motive neki policajci imaju da pribegavaju brutalnosti, ne vredi analizirati da li osećaj inferiornosti ili verovanje u sopstvenu istinu podižu ruku koja drži pendrek. Sve što treba znati jeste da je ono što rade nezakonito. I pre ili kasnije biće tužilaca koji će voditi ove postupke, sudija koji će izricati kazne.
A oni koji stavljaju lisice desetogodišnjacima i prete studentkinjama silovanjem, neće moći da kažu da su to što su uradili, uradili po naređenju.
A naš posao je da ne odmahnemo rukom i ne opravdavamo nasilje kada ga vidimo. Jer ako danas okrenemo glavu, sutra će glavu od nas okrenuti oni koji su mogli da nam pomognu. Bilo to priznanje, glas – ili jednostavno saosećanje.
Nikolina Sinđelić (Foto: serbiantimes.info)
