Da li je obavezno da svaki taksista kaže barem jednu stvar koja je dostojna da bude u knjizi citata? Šta da gledamo: tuču ili utakmicu i ako treba da trčimo, šta ćemo sa hot- dogom? Sledeći roditeljski model, gledali smo utakmicu reprezentacije u Beogradu – subjektivni rezime kvalifikacija za Svetsko prvenstvo između Srbije i Engleske.

Imao sam deset godina, kada su mi otac i teča objavili: Idemo na fudbalsku utakmicu, gledaćemo zajedno uživo ekipu koja je osvojila bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu! Sve što je trebalo da uradimo jeste da sednemo u auto i odvezemo se do Nepstadiona, gde je u oktobru 1990. godine italijanska reprezentacija igrala u gostima. Još uvek se sećam gola glavom Lasla Distla, a takođe i toga kako smo morali da izbegnemo red dug nekoliko kilometara na granici, jer sam ja morao da idem u školu sledećeg jutra, a da smo stali na kraj reda, morao bih da imam opravdanje ne samo za četvrtak, već najverovatnije i za petak.

Crpeći inspiraciju iz ovog iskustva iz mog detinjstva i sledeći roditeljski model, pala mi je na pamet ideja: hajde da sednem u auto sa naše dvoje dece, uzrasta 13 i 11 godina i idemo da vidimo srebrne osvajače medalje sa Evropskog prvenstva na stadionu Rajko Mitić. Karta za zapadnu tribinu koštala je hiljadu dinara, što znači tri hiljade za tri osobe, cena u bifeu sam manje-više bio svestan (mineralna voda 300, bezalkoholno piće 400, hot-dog 400, krofna 300), parking kod Arene 320 dinara četiri sata, taksi do stadiona hiljadu dinara u jednom pravcu, to jest dve hiljade tamo i nazad, tako da ovakvo putovanje košta otprilike 8000 dinara plus benzin do Beograda. Takođe sam bio siguran i u to, da će se pred mojom decom otvoriti svet za koji nikada ranije ni čuli nisu. Naravno, tako je i bilo – trebalo bi da igram loto, a ne da novinarišem…

Pre ulazom u Beograd saobraćaj je postao toliko gust, da su iskusni meštani počeli nehajno da koriste zaustavnu traku, te je brzo postalo jasno da promena trake ovde funkcioniše bez korišćenja žmigavaca, tako da sam opuštenu vožnju kolima brzo zaboravio, jer je ovakva vožnja zahtevala maksimalnu koncentraciju kako nas niko ne bi udario. Dve taksi službe kojima sam prišao sa parkinga takođe su me obavestile da nema slobodnih automobila, da pokušam kasnije, ali je srećom već treća poslala auto. Taksisti uvek sve znaju, imaju mišljenje o svemu, pa naš vozač nije bio izuzetak, a ispričao nam je da se od taksiranja može živeti, ali čoveku nikada ništa nije dovoljno, uvek želi više, pa smo zato i tu gde jesmo. Zahvaljujući njegovom odličnom poznavanju lokalnih uslova, nismo se zaglavili u saobraćaju, već smo do stadiona stigli za nekoliko minuta paralelnom avenijom.

Brzo smo ušli, žena iz obezbeđenja koja je pretresala devojke i žene je svoj posao shvatila ozbiljno, svakog je prepipala, a muškarci su se samo smejali i nisu nam čak ni džepove pregledali. Posle se unutra nastavila okupljati gomila, a veliko prisustvo žandarmerije je ukazivalo na to da su snage bezbednosti temeljno pripremljene – barem su takav utisak odavali ljudi naoružani do zuba.

Ulazak saveznog selektora Dragana Stojkovića – Piksija  pratilo je više zvižduka nego engleske igrače, a kada srpski igrači prvih deset minuta nisu mogli da pronađu loptu ni da su zvečku pričvrstili na nju, onda su manje više već svi pretpostavili da konačan rezultat neće biti laskav za Srbiju. Čuvši uzvike „Bravo Piksi, odlična taktika!“, većina onih koji su sedeli na zapadnoj tribini prasnula je u glasan smeh, a zatim se publika zabavila skandirajući Kosovo sa istočne tribine i Srbija sa ostalih. Sin me je i upitao šta je sad ovo, ali sam mu rekao da bolje da sada u to ne ulazimo, i ako Evropska fudbalska unija (UEFA) zatvori još jedan sektor zbog ovoga i lasera (ili naredi utakmicu bez publike), onda ću mu detaljno objasniti situaciju, uključujući i one delove koji su namerno ili slučajno izostavljeni iz knjige za istoriju.

Kod trećeg gola smo još uvek čekali svoj red ispred bifea, odnosno čekali smo piće, da bismo oko petnaestog minuta drugog poluvremena videli pravu tuču nekoliko metara od nas, jer su tokom skandiranja „Vučiću, pederu“ stigli batinaši u crnim majicama u četvrti sektor zapadne tribine i trudili se da utišaju publiku.  Kada je gomila ritmično skakala u ritmu „Ko ne skače, taj je ćaci“, ponovo su došli crnomajicaši i svi su na tom delu brže-bolje i seli. Jedan mali deo prisutnih je samo gledao utakmicu, a većina se bavila incidentom: tada sam rekao deci da ako gomila počne da se kreće prema nama, sve da bace i trče desno prema izlazu. Moj sin je taman grickao hot-dog, kada sam mu dao znak da ga ostavi, ali srećom, gomila nije koristila taktiku guranja u stilu Atile Pintera, pa umesto da guraju u desno, krenuli su prema izlazu. Potpuno je neshvatljivo gde su se nalazili čuvari reda koji su prethodno bili na kraju i početku svakog reda kada je izbio incident, šta su radili žandarmi stacionirani na ulazu iznad, zašto ljudi koji su nosili uočljive prsluke, a koji su bili u blizini, nisu preduzeli mere…

U međuvremenu su Englezi postigli još jedan gol, a zaostatak od četiri gola je podstakao još više gledalaca da napuste stadion, da ne bi čekali kraj. Oni koji su ostali, aplaudirali su igri gostiju koja je rezultirala sa pet golova, a ja sam shvatio da se svet mnogo promenio za trideset pet godina, jer su Italijani 1990 godine došli u Budimpeštu po bod koji su i osvojili golom Roberta Bađa, dok su Englezi 2025. godine došli u srpsku prestonicu po tri boda i da poboljšaju svoju gol – razliku.

Morali smo da pešačimo daleko od stadiona, jer je u tom kraju bila tolika gužva zbog autobusa i automobila da taksi nije mogao ni da priđe, ali nakon što smo čekali dva minuta u maloj ulici, stiglo je vozilo sa brojem 451. U njemu je sedeo ogorčeni, pedesetogodišnji vozač, koji se žalio da je zbog svog malog deteta bio primoran da taksira i izrazio nam saučešće što smo putovali tako daleko sa severa zemlje da bismo videli kako su Englezi razbili reprezentaciju. Zaboravio je da pokrene i taksimetar, ali sam rekao da je dovde bilo 950 dinara, pa ću mu to platiti i na tamo, bez obzira na to što je taksimetar pokazivao 700, pošto ga nije pokrenuo dok je pričao. Zahvalio mi se i oprostio od nas sledećom rečenicom:

„Fudbal nam je kao i država – sranje.“

I pre nego što me oni, za koje je ovo zaista zlatno doba, s obzirom da im se bogatstvo tako uvećava da tačno razumeju, znaju i doživljavaju, šta znači ona izreka da je javni novac izgubio vrednost, napadnu, želeo bih da kažem da ovo i nije jedna sranje zemlja, jer ako mi nije ovde dobro, zašto sam još uvek tu, a poručio bih im samo toliko: ovo je mišljenje jednog taksiste, s kojim se možete složiti ili ne, jer postoji mnogo pokazatelja stanja jedne zemlje, uključujući i to da li se ljudi osećaju bezbedno. Ako pola sata pre kraja utakmice reprezentacije, većina roditelja sa malom decom, plašeći se za svoj i život svoje dece, odluči da ode kući, iako je prisutno mnogo žandarma na dužnosti, tamo postoje ozbiljni problemi, te mislim da priča o normalnosti u ovom slučaju, nije ništa više od čistog cinizma.

Batinaši na utakmici Engleska – Srbija (Foto: Beta)