Negde u dalekoj Transilvaniji, usred ogromnih planina i gustih šuma, nalazio se jedan mali grad. Nije to bio baš bilo kakav gradić.

Tokom dana je bio pust, ali kako je pala noć, ispunjavao se životom – ako se to može nazvati životom.

Ovo neobično naselje zvalo se Vampirsko selo. Verovatno onda ne treba dalje ni da objašnjavam ko je naseljavao ovo izuzetno mesto. Naši glavni likovi su živeli – ili bolje rečeno postojali – u jednoj maloj kući: Kazimir Vampirović i njegova žena Silvija, devojačko Krvopija. Njihova dva, ne tako dobro vaspitana potomka bili su mali Vampirovići, Fridolin i Tekla.

Kazimir nije spadao u one najuticajnije i najmoćnije vampire. Zbog toga mu i nije bilo lako da nabavi svakodnevnu hranu za svoju porodicu, to jest krv. Pošto je u Vampirskom Selu bilo naseljeno dosta ljudi, i smrtnici u okolnom naselju su nažalost takođe postali veoma retki, zbog prekomernog sisanja krvi od strane vampira.

Kazimir je iz meseca u mesec postajao sve zabrinutiji. Više nije zapravo imao ni kome da isisa krv. Pored toga, Vampisol je takođe predstavljao veliki problem. Taj lek je pomagao krvopijama u njihovim dnevnim aktivnostima. Kada bi uzeli propisanu dozu gore pomenutog leka, mogli su čak da postoje i na suncu, bez straha da će ih sunčeva svetlost spaliti. Međutim, kao i sva moderna i efikasna sredstva i lek je bio strašno skup, posebno za jednog vampira sa malim uticajem, kao što je bio Kazimir Vampirović.

Pošto su zalihe krvi naših junaka bile pri kraju, a samo uticajniji i moćniji vampiri su imali pristup krvi retkih smrtnika koji su još uvek u blizini bili u životu, bračni par je seo oko ponoći da razgovara šta dalje. Razmišljali su sve do jutra. Pre izlaska sunca, ponovo su legli u svoje kovčege u podrumu. Dvoje mališana je već odavno zaspalo.

Njihov trud nije bio uzaludan.

Razmatrajući mapu, pronašli su jedan udaljeni, čudni gradić sa mračnom prošlošću, u severnom delu Vojvodine, negde uz reku Tisu. Zvao se Senta. Gradić nije baš bio na dobrom glasu. Čak su ga i vampiri izbegavali stotinama godina. Njegovi stanovnici su imali tešku prirodu. Bili su poznati po svojoj tvrdoglavosti i po tome što su uvek birali najgore od svojih sunarodnika u gradsku vlast. Ali, upravo zato je u Senti krvi bilo u obilju, jer kao što sam već pomenuo, čak ni vampiri se nisu usuđivali tu da dođu.

U roku od dva dana, temeljno pripremljen i sa povelikom dozom Vampisola ispod ogrtača, Kazimir Vampirović se pretvorio u slepog miša i krenuo u najveću avanturu svog života. Nakon dobrih dan i po leta i dva Vampisola, stigao je u Sentu. Sleteo je na toranj najveće zgrade u centru, ali ipak prilično daleko od krsta na istom. Malo je odahnuo, osvrnuo se oko sebe i polako se bacio na posao. Odleteo je do jednog prozora i zavirio unutra. Senćanska samouprava je baš zasedala. Pošto je bilo previše ljudi, sačekao je da se sastanak završi i da se gradski oci jedan po jedan vrate u svoje kancelarije.

Tako je i bilo. Ugledao je jednu krupnu figuru na čijim vratima kancelarije je bio natpis na kom je pisalo da je predsednik skupštine. Nije razumeo šta to znači, ali to nije ni bilo važno. Upao je u kancelariju i napao lika. Sve što je rekao bilo je: „Treba mi tvoja krv.“ Na njegovo zaprepašćenje, žrtva se nije uplašila. nego je odgovorila: „Možeš uzeti moju krv, ali fotelju ne dam!“ Kada mu je dobro isisao krv, malo je sačekao, da vidi agoniju svoje žrtve. Ali ništa se nije dogodilo. Osoba je čvrsto zagrlila svoju fotelji, ali je odbijala da se obeznani. Kazimir je izleteo napolje, sa nekoliko litara krvi u kesama. Otišao je u kancelariju šefa frakcije SVM-a. Tamo je napao gospođu. Ali je i ovde iskusio da se ni nova žrtva ne plaši, već se samo drži za svoju fotelju. Kad je izlazio iz druge kancelarije, Kazimiru se malo zavrtelo u glavi. Osećao se kao da je pijan.

I tako se to nastavilo. Koga kod je Vampirović napao, niko se nije uplašio. Svi su se plašili samo za svoju fotelju.

Posle četiri duga sata sisanja krvi, sa kesama punim krvi u torbi, hteo je da poleti, kada ga je obuzelo nešto čudno. Morao je nešto da ukrade. Leteći ka glavnom izlazu, hipnotisao je portira i ukrao mu sat.

Povratak kući je trajao malo duže zbog krvi koju je doneo svojoj porodici.

Pa, kod kuće je i vladalo veselje. Svi su navalili na veliku količinu krvi. Gostili su se zalihama najmanje dva dana, kada su primetili da se svako od njih ponaša veoma zanimljivo. Gde god da su po selu išli, svuda su morali nešto da ukradu, hteli ili ne. Deca su čak ukrala i vampirske zube svog dede, Geržona Vampirovića. Polako su ih i oterali iz sela, jer nije bilo nikog više od koga nisu nešto ukrali.

Nažalost, bilo je i drugih posledica isisavanja krvi gradskih čelnika Sente. Kada su pili krv predsednika skupštine, uvek su imali poriv da voze traktore i stalno su upadali jedni drugima u reč. Mala Tekla i Fridolin su odbijali da idu više u školu. Stalno su terali po svome, da žele da budu čistač i čistačica.

Videvši ozbiljnost situacije, Silvija Krvopija, sada gospođa Vampirović, zabranila je svom mužu Kazimiru da se krvlju dalje snabdeva iz Sente.

„Vidiš, dragi moj mužu, postoje stvorenja i štetnija od nas“ , rekla je. „Ne mogu više da podnesem ovu krađu od naših zemljaka vampira. Bolje da umremo, nego da postojima kao ovi senćanski oci, obožavaoci fotelja.“

Vampirsko selo se probudilo jedne prelepe prolećne sunčane zore. Porodica Vampirović nije legla u svoje kovčege i nije uzela Vampisol. Zajedno su izašli na sunce i zajedno ih je spalilo. Poslednje reči Silvije Krvopije objavljene su u „Vampirskim vestima“: „Nijedno bure krvi nije vredno ovakvog postojanja, da krademo od svojih vampirskih komšija, kao oni senćanski obožavaoci fotelja.“

Boris Zec

Drakulin zamak u Transilvaniji (Foto: cntraveler.com)