U redovima koji slede reč je o životu obeleženom galopirajućim haranjem koronavirusa. Ne o Šefu i njegovim sado/mazo potezima „za vaše i moje dobro“. Kako sam uspela da ne flipnem, čak, da ostanem mirna? Pa, lepo. Porodične lekcije!
Degutantno je, u najmanju ruku, sam za sebe reći da si hrabar. Ali, moram da kažem da se nisam uplašila. Iskreno. Ne zato što sam hrabra, već zbog toga što se ne bojim. Ne bojim se ni sada u ovoj virus polunesvesti koja nam je prokopala usku, a duboku brazdu u mozgu (iako je ovo sadašnje nebojanje potpuno drugačije, malo je, moram priznati, tek malo je, izreckano nekim nespokojstvom, meni samoj još neobjašnjivim), kao što se nisam bojala ni kada su nam padale bombe po glavi nakon ex YU rata. Opet, ne zbog hrabrosti. Strah, onaj poznati neprijatni, mučninom obmotan, talasasti osećaj u grlu i stomaku, iščilio je iz mene jednog leta kada su me moja majka Marija Radosavljev rođena Papp i deda Petar Radosavljev (dva su rata preživeli!), uzeli pod svoje u gonku naše porodične kuće u Futogu. Imala sam blizu dvadeset, za žensko dete taman dovoljno da shvatim da treba pomno da slušam – Kad naiđe neko veliko zlo, rekoše, najvažnije je da kod sebe imaš tri stvari i ne boj se! Zlatni nakit, antibiotici i porodične fotografije! Zlato da menjaš za hleb da bi preživela ti i tvoji, antibiotici da vas bolest ne ubije, a fotografije – kad preživiš da ih gledaš i stiskaš, da dobiješ snagu, pa da možete, ti i tvoji, da počnete sve od početka! I to je to! To nebojanje!
I kada sam, nakon nekoliko decenija opet „aktivirala“ priču, prvu, i najvažniju porodičnu lekciju o nebojanju, počela sam samozadovoljno da se uljuljkujem u saznanje da sam, i pored ovog nadirućeg opskurnog sranja (pardon!), srećan čovek – navikli su me (lekcija dva) da ne dangubim (Mama:Neću da vas vidim da dangubite!), naučili me da čitam (Mama: Knjigu u ruke!), da slušam muziku, da razgovaram, da se brinem o drugima, da radim i valjano „uvežbam“ svoj posao, da imam pasiju (Moj očuh: Onaj ko nema pasiju, taj vremenom može da postane faličan)…
Lekcija tri, deda: Kad umrem, nemojte oma prodati kuću! Kuća je samo vaša, puštate u avliju koga vi oćete! Kad kapiju vašu zabravite, iza nje sve voćke rastu samo vama i kako vi oćete, nema ko da vam šta zagvažda i da vam diriguje! Mater vetru, tu ste vi gazde! Jeste upamtili?
Kuću smo, tri decenije kasnije, prodali!
Prvog dana, prvog časa i minuta uvođenja policijskog časa, kada sam – stiskajući ranac s najvažnijim stvarima u nevolji iz prve porodične lekcije – htela da izađem na ulicu, sednem na bicikl i odvezem se do Dunava, do vazduha, do slobode (ne zato da ne poludim, već zato što mi se naglo slošilo i povraćalo od pomisli da mi je zabranjeno da se krećem), nisam mogla da suzdržim suze (inače, ne plačem baš tako lako)! Prodali smo kuću! Nemamo svoju avliju, ni kapiju, ni voćke!
Okrenem se i vratim u golubarnik u kome stanujemo i pravo na terasu! Mislim, sad ću da iznesem dve stolice, izvadim čaše na nogicu (one tanke, peštanske, što mi je poklonila tetka Bebika) otvorim flašu Branjinog čerevićkog rozea i nekako će me proći očaj! Nije me prošlo! Nije me prošlo samo iz jednog razloga: Na našu terasu (nisam to do tada znala) nisu stale dve stolice jedna do druge! Može samo jedna iza druge! Čim bude moglo, podneću zahtev, uz priložene dokaze, da se arhitekti koji je projektovao zgradu u kojoj živimo (Rumenačka 163) oduzme licenca! Ne zbog male terase, neka je mala! Ali, odakle mu ideja, šta je taj mučenik imao u glavi, da projektuje terasu na kojoj se stolice ne mogu staviti jedna pored, već samo jedna iza druge! E, zato!
I sad kad nemamo ni čukundedinu kuću, a ni zglavnu terasu, sad kad više džedžim na prozoru nego ikada u životu (Olistala lipa! Videla sam vranu na grani, koju sam gotovo mogla da dotaknem rukom… bože, nisam ni primetila što je naraslo ono drvo…) , sad mi se, eto, opet pomalja onaj neprijatni, mučninom obmotan, talasasti osećaj u grlu i stomaku (s početka teksta).
Lekcija četiri: Ljudi koji imaju svoje dvorište, ili bar terasu za dve stolice (jednu pored druge) su – gospoda!
April, dvadesetprvi, prošlo više od mesec od uvođenja vanrednog stanja, Pera je prvi put od početka terora dozvoljeno da izađe na ulicu, a da ne mora da ustane u četiri ujutro! Ko je rekao da neću o Šefu: „Pri kraju je vijadukt na trasi brze pruge Beograd – Novi Sad“ – javlja N1! Možda se, još za našeg života, ta čuvena pruga rastegne i dalje od Novog Sada, pa dopre do Pešte! Ima tetka Bebika pravu terasu. Za dve stolice jednu pored druge! Lekcija pet: Čuvaj tetku Bebiku.
Branislava Opranović (Novi Sad, 21. april 2020.)
