Lekcija je uvek ista – fašisti se hapse! Dnevnik u danima korone u nestajanju (2) - Nova opasnost sledi

Velika je povika na sistem onlajn nastave (i pored toga što je neodlazak u školu uslovljen merama zaštite i strahom od zaraze korona virusom) – roditelji sluđeni, odjednom im valja postati kompjuterski mag i prvi asistent učitelja, ili će im deca biti kažnjena neznanjem i lošim ocenama!? Ni deca nisu ravnodušna, ide im se u školu, sad tek vide šta im znače drugari, veliki odmor …. Oni, koji u kući nemaju kompjuter, nisu vični školi, ili su nepismeni, ili nemaju struju u udžerici – oni se ne računaju. Kao, uostalom ni njihova deca u Velikom ritu, Bangladešu…  

Učitelji, pak, revnosno su, neki čak mnogo strožije, primenjivali novi sistem nastave! U većni slučajeva nije bilo mrdanja – predviđeno gradivo se moralo preći od A do Š. Sve lekcije bez izutetka, temeljno i bez vrdanja morale su biti obrađene, bez obzira o čemu su govorile. Tako su, svi sedeli pred ekranima od jutra do mraka, dopisivali se, mučili se. Jedva su čekali da sve prođe, pa kako bude. Samo nek mine. Samo da se zaklope korice. Niko se, koliko ja znam, a znalo bi se, nije setio da među tim koricama zaklopljenih knjiga i obrađenih planom i programom predviđenih lekcija, moglo – sad kada je vreme epidemije uslovilo onlajn eksperiment – malo pogledati i kroz prozor, oslušnuti šta se događa na ulici, pratiti vesti i zbivanja, pa tim predviđenim lekcijama dodati malo živih lekcija, onih iz svakodnevnog života. Onlajn nastava dušu je dala za tako nešto.

Ako može Predsednik da pokaže umešnost u korišćenju novih tehnologija, pa da organizuje, spontano, razume se, zoom susret, sastanak, razgovor, upoznavanje, ljubavisanje sa svojim vernim stadom, mogu, valjda mogu i učitelji sa svojom decom i njihovim roditeljima!

Lepo im je prvi među prvima, nejednaki među jednakima, dao primer! Improvizacija, a na temu aktuelnu, pokazatelj je ne samo inteligencije, snalažljivosti, umešnosti i znanja, već, možda i ponajviše zagledanosti i ulaganja u budućnost. Imperativ uklapanja u savremeni svet nauke i tehnologije, a, usput i u budući (izborni) koloplet savremenog razvoja države i demokratskih ideja u našoj zemlji. Jednim udarcem nekoliko muva. I, eto ti Srbije ukorak sa svetom. Dobro, ne baš sa svetom, ali bar sa komšijama. Dobro, ne baš sa svim komšijama, ali bar s onim sa severa. Tu je komšiluk, gotovo idilično našao dodirnih tačaka. Ne samo u gradnji, čuvene pruge, sada već simpatično nazvane Vučić-Orban/Orban-Vučić/ tur- re- tur, već i u nereakcijama na razne neslobodoumne, nedemokratske, ljudskih prava ugroziteljske i prekršiteljske, protivzakonite, nečovečne i ine pojave…

Ali, da se vratimo onlajn nastavi i velikoj šansi da se osim štampanih lekcija u tu onlajn nastavu umetne i po koja lekcija koja nije predviđena planom i programom, a tiče se dnevnih dešavanja, iz kojih bi se moglo izvući sijaset lekcija o životu, a nadasve korisnih deci i njihovom ulasku u stvarni, svakodnevni svet. Iz tih bi lekcija moglo da se nauči i u životu usvoje neizbrisivi, večni postulati čestitosti, pameti i primera za oblikovanje pravog puta i dobrih vibri u budućnosti.

U tim bi se lekcijama moglo naći, uz malo naratova, a mnogo očiglednih i i deci prijemčivih i pamtljivih primera: Šta se sme, a šta ne sme, šta je dobro, a šta loše, šta je pošteno, a šta kvarno, šta je život, a šta smrt, šta je sloboda i pravda, šta je svetlo, a šta tama, šta je napredno, a šta nazadno, šta je dozvoljeno, a šta ne – nikad! Šta određuje čoveka, a šta nečoveka. Šta je kultura sećanja, empatija… Šta su borba i sloboda, šta su pravda i jednakost, a šta nepravda i sužanjstvo tela i uma. Šta je ljubav, a šta mržnja. Šta je život, a šta ubistvo. Šta je to fašizam. To se moglo u tu onlajn nastavu umetnuti, ugraditi, opisati, ispričati, pokazati, nacrtati, pustiti film i slika, pesma i priča. To se moralo uplesti bar u jednu onlajn lekciju. Primer je, složićemo se, ovog puta, na žalost, bio nadohvat ruke. Primer je prosto svima nama iskočio pred oči i nije se, sve i da smo hteli, mogao izbeći. Primer se pokazao u glavnom gradu Vojvodine, u Novom Sadu. Otvoreno, s jasnim znacima, simbolima, slikama na odeći i pokazivanjima u stavu, koji debelovrate spodobe i njihove motive oslikava i smešta u večni mrak, gde im je i mesto. U mrak, jer je reč o smrti i zločinu. Bez dileme. A, s nemim urlicima u vidu ispred sebe, a malo koso, ispružene ruke! I to pred spomenikom onim Novosađanima koji su pobijeni na pravdi Boga od te i tako ispružene ruke. Pobijeni i gurnuti pod led. U januaru 1942. Na današnjem Sunčanom keju uz Dunav.

Za onlajn, dnevno aktuelna lekcija je, dragi učitelji, morala da sadrži svežu vest o tome da su momci i devojke, članovi udruženja Levijatan, lažni ljubitelji životinja, zapravo fašisti! A, fašizam je…. Pa, sledi lekcija. Ozbiljna! O Levijatanu pred spomenikom žrtvama fašističke racije u Novom Sadu, na mestu gde su fašisti pobili Novosađane koji nisu bili fašisti. Fašisti, ubice, razume se, i ovog puta kao i uvek, imaju imena. I žrtve, razume se, i ovog puta kao i uvek, imaju imena.

U našoj porodici žrtve se zovu: Hubert Leopold (59) rođen u Petrovgradu (od oca Mavra – Mora), suprug Ide rođene Zaborovski, direktor električne centrale, ubijen 22. januara 1942 i Hubert Mihajlo-Mihael-Ferenc (22), student farmacije, ubijen 22.  januara 1942. Leopold je bio deda po majci mog očuha Marka Kastelija, a Mihajlo njegov ujak.  Moj očuh je tada imao osam godina i kroz rupicu na navučenim roletnama njihove kuće u Sarajevskoj ulici u Novom Sadu, gledao je kako mu Hortijevi fašisti odvode dedu i ujaka. Čekao ih je još dugo na prozoru. Nikada se nisu vratili. Već kao odrastao čovek, Marko Kasteli je redovno – za vreme ex YU rata, kao i  svaki put u vreme izbora, ili nekih drugih političkih potresa i promena –  skidao pločicu sa svojim prezimenom sa vrata našeg stana! Mama se ljutila. Ne sme se ustuknuti, mislila je, ali nije glasno rekla! Umesto toga, svaki put su nam, bratu i meni, ispričali priču, koju je osmogodšnji Marko video kroz mali otvor roletne na njihovoj kući u Sarajevskoj ulici.

A, šta su, na tom mestu gde je pobijeno bezmalo 3000 ljudi, ovih dana maja 2020. ispričali pripadnici Levijatana, „zaštitnici životinja“ ?

Kako saopštava AFA (moglo se pročitati na društvenim mrežama, čuti na Radiju, gledati na TV) –  „Režimske protuve iz fašističke bande Levijatan ovih dana su zauzete prikupljanjem potpisa za kandidaturu na predstojećim farsičnim izborima. Dok su se time bavili i u Novom Sadu, iskoristili su neprikosnovenost i povlašćenost “učesnika u demokratskom procesu” da pljunu u lice žrtvama Novosadske racije. Ova banda fotografisala se pred spomenikom Porodica. Simboli na njihovoj odeći i tetovaže koje imaju, dovoljno govore o njihovoj ideologiji i o tome koliko je cinično da se ova grupacija desničarskih siledžija stavlja u kontekst sećanja na žrtve fašizma. Pozivamo Novosađane da se trgnu iz letargije i pasivnosti u koju su zapali jer ono što fašisti koji sad već otvoreno marširaju, uz svaku moguću podršku režima i njihovog aparata sile, planiraju da urade biće mnogo gore od epidemije COVID19.“

AFA još poručuje: Ne glasaj za fašiste, ni režimske ni opozicione! Smrt Fašizmu!

Ko je priču iz prethodnih redova shvatio kao predlog da se deci govori o predstojećim izborima u Srbiji, taj ili neće, ili ne ume da shvati ništa! Taj, neka mi bude dozvoljeno, ne treba da bude učitelj! Nikome! Pogotovo deci!

Ko iz ove priče o Levijatanu nije shvatio da treba da nauči decu ko su ljubitelji životinja, kako oni govore, kako izgledaju i gde se fotografišu, a ko su „ljubitelji životinja“, kako oni izgledaju, kako govore i gde se fotografišu, taj ili nije shvatio ništa. Ili neće da shvati. Dakle, pravi se blesav, naivan i nevešt, štiti mrak i fašizam. Taj koji o ovome glasno, u učionici ili ne, ne govori s jasnim stavom da se fašizmom nema ni razovora ni pregovora, taj štiti fašiste. A, u ozbiljnim evropskim državama s iskrenim antifašističkim obeležjima, u zakonima, na ulici, u ponašanju državnih organa i reagovanju vlasti, policije i sudstva fašisti se hapse! Da, fašisti se hapse i izvode pred sud da odgovaraju za svoje zle postupke, da im više nikada ne padne na pamet da to ponove. To mora da piše u knjigama, ili da se govori i pokazuje u onlajn lekcijama, u svim dečijim, srednjoškolskim, omladinskim i studenstkim udžbenicima. Uvek i za svagda! I kad nema korone, i za vreme korone. I kad je učitelj u učionici, a pred njim đaci u klupama, i kad je pred ekranom ili na zoom susretu. Učitelj, ili Predsednik. Svejedno. Ova lekcija je uvek ista! I zna se da uvek mora da bude u svim planovima i programu  – predviđenim i nepredviđenim, propisanim i nepropisanim. I zna se kako se predaje, tu nema dileme, na toj lekciji se pokazuju učiteljska pamet, srce, muda i zubi!

Branislava Opranović (26. maj 2020. godine)