Ljudi moji, otkad se ova nova tehnologija razvila, mi smo svi otupaveli, uz svako dužno poštovanje.

Razlika je što se neko tako rodi, a nas ostale, veliku većinu naprave takvima.

Jer se ljudski rod zaista tupavo ponaša u poslednje vreme.

Elem, u udžbeniku za 8. razred osnovne škole za engleski jezik, kog sam predavač, piše u jednoj lekciji sledeće:

„… bla bla bla, pa (prevedeno na srpski), u budućnosti će sve raditi roboti i ljudima će ostati više vremena kog će provesti u virtuelnom svetu…“

Molim?

Znači pazite, ovaj udžbenik je od pre nekih 20 godina, ja volim da koristim te stare udžbenike, jer su se pokazali kao najbolji. I onda ovako nešto pročitaš.

Ja lično sada, u ovim okolnostima svetskim i naškim, vidim tu neki predznak. Zašto?

Evo.

Postoji milion istraživanja na temu da mobilni telefon, i uopšte taj tip zračenja, utiču na mozak. Ali nije to najveći problem. Najveći problem je što oni pogubno deluju na ljudsku psihu, socijalizaciju, prisnost, emocije, realan život.

Zašto?

Zato što u normalnom svetu ne treba da proveravaš dete. Jer znaš gde je, ako i ne znaš baš precizno. Ali znaš da si ga opremio za život i da zna koje su mu odgovornosti.

Zašto je moja mama morala da zna da sam ja otišla na piće sa dečkom koji mi se sviđa, a nisam u bioskop? Ali sam iz poštovanja prema svojim roditeljima došla u ugovoreno vreme. I sve je bilo u redu.

Nije bilo u redu da dođem mrtva pijana. I to i nije u redu. Nikad bilo, pa nije ni sad. Nije bilo ovoliko odvratnih zločina.

Elem, mobilni telefoni su ubili komunikaciju udvoje. Verujte mi, bila sam na mestima  u poslednje vreme, gde bi trebalo da bude neka oaza pozitivne energije, i sedela sam preko puta ljudi koji nisu ispuštali svoje mobilne iz ruku, a „izašli su“… Da li su se dopisivali jedno sa drugim ne znam, ali je svakako potpuno idiotsko takvo ponašanje. Ja, je li, nisam izdržala, pa sam morala da pitam: „Izvinite, vi ste zajedno izašli? Pa bolje da niste…“ Nisu me čak ni odgovora udostojili, verovatno su mislili da sam od onih frikova starih koji još uvek žive u post hippy komunizmu. Pa možda su bili u pravu. A ja jesam sigurno.

Evo i sledeće devijacije današnjeg društva koju ću pokušati da opišem iz svog ugla.

Iza ekrana mobilnog, kompjutera, dakle iza bilo kog ekrana, možeš biti šta god poželiš. E sad, šta se desi kada treba preći sa reči na stvari? Treba da se vidite uživo, a ti Lady Gaga, a on Konan Ratnik?

E tu dolazi do problema… Oboje otežete, jer dok smršate, dok se zategnete, dok unajmite nekog da glumi vas… Ihaj, prođe vremena…

Zato ja ipak i zauvek glasam za ono uživo. Makar se i potukli. Ali daj da se vidimo licem u lice.

Drugo, ili koje već, nije ni bitno je plastičnost vremena u kom živimo. Sve je umetno. Sve je nerealno uglavnom.

Pazite, stariti je normalno. Bilo bi čudno da je drugačije. Ali je telo jedno, a duša je drugo. Treba jednostavno ploviti i prihvatati godine kao privilegiju, a ne teret.

Ali kad vidim predivne mlade devojke koje zaista nemaju šta da popravljaju na sebi, pa nabudže sise, napumpaju usta, stave silikon u zadnjicu, povade rebra i šta ti ja još znam, lepo me uhvati neka tuga.

Jer svoju mladost koriste na pogrešan način.

Umesto da uživaju u njoj, oni je proćerdavaju, ali ozbiljno.

To im je nametnuto, preko medija, ekrana, preko svega što dopire do njih. I trend je ne stariti. Pa šta da radimo, da se poubijamo pre nego što ostarimo? Kao što rekoh, to je ipak privilegija, ne obaveza.

Zatim, novac.

Novac, ogroman novac nikom nije doneo sreću. Jer sreća je nešto što se deli. Dobro je imati dovoljno novca, dovoljno za normalan život, pritom mislim na neku normalnu količinu, da ne razmišljaš da li će da ti krči sutra stomak.

Ali ako nemaš sa kim da podeliš sreću, zapravo si mrtav čovek. Mrtav iznutra. I to nikakvim novcem ne možeš da platiš.

Sećam se nekog momenta kada smo na Akademiji gledali koncert Nicka Cavea… Sve mračno, On mračan, Mi mračni, a u stvari skroz druga priča… Sve pozitivno… Svi su bili nasmejani… Kako god crno izgledali… Nema toga više. Ne možeš ti sada otići na koncert uživo. I ja sve nešto počinjem da mislim da je sve to namerno. Šta će nam kultura. U njoj nema para. Izumreće i grupe polako. Mi smo ipak neki dinosaurusi, koji još uvek znaju da rade u timu. I vezuje ih ista strast, koja se ne zove novcem. A timske igre je sve manje i manje. Svako manje – više samo svoje dupe gleda.

Tehnologiju smo, dobri moji ljudi, iskoristili u potpuno pogrešne svrhe.

Živećemo u virtuelnom svetu, u kom topli ljudski zagrljaj ne postoji.

A nema toga, što to može da zameni.

I to nam je sada zapravo oduzeto. Viđamo se sa najbližima preko jebenog ekrana. Pa daj, molim te… Ako je to tako normalno, onda sam ja ameba.

I onda, kada ti dobro isperu mozak time, da sve može lakše, da ne moraš prstom da mrdneš, onda više ni na šta zapravo nećeš reagovati. Jer si postao kartonska lutka iza ekrana, jer si u virtuelnom svetu Konan ili Barbika, svejedno. I to je ono što danas privlači ljude.

Mozak odumro. Izumro. Umro načisto.

Sad znamo kako je pticama u kavezu. Kako se osećaju. Sada kada znamo kako je kada ti oduzmu pravo na slobodu. A mi smo čak to prestali i da primećujemo.

Baš danas pričam sa jednim prijateljem. Kaže mi da mu najviše smeta upravo to. Oduzimanje slobode. Tu je negde moja generacija, koja je živela nekako i pre mobilnih i nadrndanih kompjutera. Imali smo mi kompove, ali su služili za ono za šta su i namenjeni. Nismo se muvali preko njih, zaboga. I on mi lepo ispriča, kako zapravo onlajn sada možeš da odradiš sve. Ali ne i revoluciju.

Kadgod se nešto u svetu menjalo, bio to i svetski poredak, dešavalo se uživo. Zato smo i dobili takvu tehnologiju, sve se lakše prati. I sve je apsolutno o svakom jasno.

Da li ste znali da postoji stručnjak koji proučava ponašanje ljudi na društvenim mrežama? To su neki bihejvioristi, bogsvetizna kog pravca, ali nema veze, nauka postoji.

Oni su u nekom istraživanju u Americi  zaključili da su ljudi otupaveli.

Hoću zapravo da kažem, da znam da svi polako imamo osećaj da se sve sjebalo. Ali treba da imamo na umu, da nije baš da i sami nismo tome doprineli.

Možda još nije kasno da se probudimo i vratimo stvari na svoje mesto.

Samo ne smemo još dugo da čekamo.

Jer se izgleda čak i vreme ubrzalo. Čudno je to. Deluje dugo ovo koliko živimo bez osnovnih ljudskih sloboda. A onda se okreneš i shvatiš koliko je brzo prošlo. I koliko se brzo čovek može navići na sve i svašta, pa polako prestaje i prstima da mrda.

Nekad mislim da ni ne treba da nas čipuju. Čipujemo se mi sami.

I dalje mislim da je izbor uvek na nama, makar u 50 odsto slučajeva. Izbor kome ćemo verovati, da li ćemo prenebregnuti činjenice zato što nam ne odgovaraju ili ćemo uzeti svoj život u svoje ruke i zahtevati da nam se daju razlozi zbog kojih se od nas zahteva da nešto uradimo.

Nemam ništa protiv radikalnih promena, samo da mi se objasni zašto bih to trebala da uradim. Spadam u onu grupu, koja ne sluša bez pogovora, jer koristi svoj mozak.

Nadam se da i vi spadate u tu grupu.

Ljudmila Janković Gubik (Slobodna reč)

Mobilni telefoni i ljudi, naslovna fotografija: pixabay