Jedna dama puna samopouzdanja, sa ozbiljnim planovima, sedela je preko puta mene u najstarijoj sladoledarnici u Subotici. Stigla je pripremljena za intervju i nije grešila, ni ovoga puta, kao ni tokom svojih studija: Reka Korhec je postala student generacije na novosadskom odseku Ekonomskog fakulteta. Studirala je u prestonici jer uvek bira teži put. Vredelo je, jer će već od oktobra predavati na fakultetu.
Svuda čujemo da postaje sve teže živeti kao Mađar u Srbiji. Onda čujemo vest da se student generacije na Ekonomskom fakultetu u Novom Sadu zove Reka Korhec. Kako vidite ovaj izuzetak, kao onaj koji potvrđuje pravilo ili situacija nije tako loša kao što mnogi ljudi misle?
-Istina je negde na pola puta. Tačno je da je broj Mađara u Vojvodini nizak, a odliv mozgova je intenzivno prisutan, posebno u slučaju maturanata srednjih škola, a odatle pak najtalentovaniji ljudi odlaze. Činjenica da sam svoje učenje nastavila na studijama u Novom Sadu, takođe je izazvala zaprepašćenje kod mojih profesora, jer je tamo preko mnogo više mogućnosti i veće su šanse za uspeh. Međutim, raste tendencija da mladi ljudi okušavaju sreću u Novom Sadu, Subotici ili Beogradu, jer dobijamo sve više finansijske i intelektualne podrške, pa nas to motiviše da pokušamo da svoje mesto pronađemo kod kuće.
Mnogi mađarski srednjoškolci u Vojvodini biraju Mađarsku zbog srpskog jezika. Ako su naše informacije tačne, onda je i vaše znanje srpskog jezika bilo falično prilikom upisa na fakultet. Kako ste uspeli da nadoknadite nedostatak?
-Kada sam upisala fakultet, praktično nisam ni koristila aktivno srpski jezik, samo sam imala pasivno znanje istog. Zato sam i izabrala Novi Sad, da bih ga naučila i dovela na nivo maternjeg jezika. Jezičku barijeru ne treba zamišljati kao nešto zbog čega je nemoguće učiti na stranom jeziku, jer je nekoliko meseci listanje rečnika, stalno razmišljanje na dva jezika, u mom slučaju urodilo plodom za pola godine, već mi je bilo lakše da učim iz srpske stručne literature, nego iz mađarske. Činjenica da mi učimo na srpskom jeziku obezbeđuje jedan besplatan paket „jedan plus jedan“, jer ono što naučite na srpskom, znate i na mađarskom, pa ćete zapravo vredeti dva čoveka. Ova prednost se ne može steći ni na jedan drugi način.
Nikada vam nije palo na pamet da se školujete u inostranstvu, u matičnoj državi?
-Zapravo smo dobili roditeljski ultimatum: ako odemo u inostranstvo, onda moramo sami da se finansiramo, nećemo dobiti finansijsku podršku. Od tada je na naše dalje studije u inostranstvu stavljen veto.
Niste se ljutili zbog toga na roditelje?
-Mnogo puta mi je tokom učenja palo na pamet koliko bi bilo lakše na mađarskom, koliko pametnijih misli bih mogla da dodam na svom maternjem jeziku, koliko bih mogla bolje da se izdvojim iz mase, ali zaista mislim da se mnogo više isplati učiti ovde, zbog velike finansijske podrške i imate mnogo više mogućnosti kao dvojezični stručnjak.
Pre mnogo godina, mnogi ljudi su zato otišli na studije u Mađarsku, jer su dobili stipendiju, mogli su da žive u studentskom domu. Do sada se, međutim, situacija i u Srbiji promenila i to ne u negativnom smeru. Kakvu finansijsku i materijalnu pomoć ste dobili tokom studija?
-I sada primam šest stipendija, od kojih četiri ne bih dobila, da mi je maternji jezik srpski. Ove četiri stipendije mogu da zahvalim tome što sam postigla ove rezultate kao Mađarica u Vojvodini. Ove brojke prilično verno pokazuju u kolikoj smo prednosti. Studentski dom „Evropa“ pruža jedno dobro okruženje, pored zaista visokog standarda smeštaja, svoje univerzitetske godine živimo u ekskluzivnim uslovima, jer postoji i ozbiljna radionica. Tu je svako u stanju da se udubi u svoju naučnu disciplinu i odabere temu koju treba da piše dve godine, a sa kojom će se kasnije pojaviti na konferenciji studentskog doma Evropa, i ako tamo prođemo uspešno, možemo da učestvujemo na Vojvođanskoj mađarskoj naučnoj studentskoj konferenciji. Ako i to bude uspešno, možemo da stignemo na Nacionalnu naučnu studentsku konferenciju. Ovo je jedna takva mogućnost, za koju bi, ako bismo studirali u Mađarskoj, bilo mnogo teže steći pravo učešća. Iz toga što nas je ovde manje, možemo iskovati prednost. Uvek kažem da iz date situacije moramo izvući najbolje, a ne da razmišljamo o tome, kako bi mogli dospeti u jednu potpuno fiktivnu situaciju. To je isto kao da smo u jednoj zapaljenoj kući, i razmišljamo o tome da se teleportujemo. U ovakvom slučaju moramo da razmišljamo o tome kroz koji prozor bismo izašli. U tome leži mogućnost vojvođanskih mađarskih studenata, da postoji mnogo takvih malih vrata, koje samo čekaju da mi uđemo na njih. Vojvođanskim mađarskim studentima takođe se otkriva i to da možemo da gradimo odnose ne samo sa domaćim, već i sa mađarskim naučnim krugovima. Sad sam baš uzela učešća u obuci iz poljoprivrednog menadžmenta, gde sam imala priliku da upoznam svoje mađarske kolege i radila sam sa puno motivisanih mladih ljudi sličnog sistema vrednosti. Možete dobiti takav kontaktni kapital iz kojeg ćete u budućnosti stvoriti mnoge prednosti.
Ako sam dobro obaveštena, Kostolanji gimnaziju ste tako završili, da ste sve savladavali na času, samo ste knjigu za istoriju nosili kući, kako biste se iz nje pripremali za pismeni. Da li ste ovu neverovatnu sposobnost koncentracije uspeli da primenite i na fakultetu?
-Zapravo, kada vam kažem koliko obično učim za ispit, ili kad moji najbliži vide da imam vremena za sve u svakodnevnom životu, znaju da me pitaju kako to uspevam, ili da li sam dva puta stala u red kada su se delile te karte. Ja sam jedna od onih srećnica, koja je pronašla stručno polje kojim tri sata može tako da se bavi da to deluje kao 10 minuta. Dobila sam i malo talenta za to i zaista mogu da savladam materijale za jako kratko vreme. Za jednu od svojih najvećih vrlina smatram to, da kad imam obavezu, učim za ispit, onda bez obzira na sve – odnosno kako se osećam, kakvo je vreme, koliko imam energije u tom trenutku – sednem i maksimalno se koncentrišem. Po mom mišljenju to delom mogu da zahvalim i tome što živim u šestočlanoj porodici i uvek sam bila primorana da isključim spoljni svet, buku.
Da li ste i kao mali bili ovako ambiciozni? Šta ste hteli da budete kad porastete?
-Kažu da se svaki čovek vrati onome što je najviše voleo kada je imao devet godina. Bilo je tu puno iskakanja, takođe sam želela da budem i lekar. Ali je zanimljivo da me je i sa 9, 10 godina svet brojeva najviše zaokupljao. I u okviru ekonomskih nauka me najviše zaokupljaju matematika, statistika i finansijske kalkulacije. Kada smo se igrali, uvek sam ja bila bankar. To takođe dokazuje da mi je to urođeno i da to nije bio spoljni pritisak, nego je ovo područje izbor mog srca i zato mogu toliko da uživam u njemu. Svako treba shodno sebi da se ostvari. Dešava se da gledajući spolja ostvarim maksimum, a ja osećam da je to bilo slabo. Taj maksimalizam često nije dobar, ali osećam neku vrstu obaveze da ostavim nešto trajno iza sebe, s obzirom da sam puno toga dobila od života.
Oni koji rade u naučnoj sferi, sve se više žale da među nastavnim osobljem nema mađarskih naslednika. Da li će student generacije ovo popraviti, tj. da li će ostati na fakultetu ili svoju budućnost zamišlja negde drugde?
-U maju ove godine me je kontaktirao profesor sa Odeljenja za kvantitativne metode, s tim da bi želeli da sarađuju sa mnom i ukazala bi mi se mogućnost da predajem matematiku i kvantitativne metode iz ekonomskih predmeta. Davno sam osetila takvu sreću. Oduvek sam volela predmete ovog odeljenja, dok su ih moje kolege sa godine najviše mrzele. Matematika, statistika – kad drugi ljudi pomisle na njih, stresu se, a ja sam uvek o tome umela najživopisnije da pričam. Od oktobra ću imati priliku da predajem ova dva predmeta u Novom Sadu i Subotici, u ovom potonjem i na mađarskom jeziku. Sad ću prvi put imati priliku da znanje koje posedujem predstavim na mađarskom jeziku, i nadam se da ću ga podići na što viši nivo. I master studije ću upisati u Subotici, jer ću ovde više predavati nego u prestonici (Vojvodine, prim.prev.).
Diplomirali ste na odseku za poljoprivredu, kako vidite stanje u poljoprivredi danas u Vojvodini?
-Najveće blago Vojvođana su obradive površine. Nemamo rezerve zlata, nemamo šume. Treba ulagati u zemlju, u vojvođanskom tlu postoji ogroman potencijal i mogao bi se i mnogo bolje iskoristiti. Karakteristično je za starije poljoprivrednike da nerado prihvataju bilo kakve inovacije, iako ima jako mnogo novina, koje poljoprivredu mogu učiniti uspešnijom i obezbediti veće prinose. Na primer, precizna poljoprivreda, koja je se već jako raširila u razvijenijim državama. I ovo je jedna vrsta analize zasnovane na statističkoj analizi, na osnovu koje vam mašina kaže šta treba da radite. Situacija u poljoprivredi bi se mogla poboljšati. Za nekoliko godina će gazdinstva preuzeti mladi ljudi, koji su već mnogo prijemčiviji za inovacije. Naime, mi smo već u tome odrasli, deo je naše svakodnevice. Naš zadatak će biti da ovo primenimo i podstaknemo poljoprivredu u Srbiji. Svako ko u porodici ima rođaka koji se bavi poljoprivredom, treba da preuzme gazdinstvo, nemojmo da predajemo našu zemlju velikim gazdama, milionskim multinacionalnim kompanijama.
Da li planirate da se bavite poljoprivredom u nekoj formi?
-Počeli smo da uzgajamo lešnik u decembru, sada obrađujemo samo tri hektara, ali kasnije želimo tu površinu da umnožimo, u zavisnosti od toga koliko će biti uspešno. U početku se radi samo o investiciji, koja sa sobom nosi rizik, ako ne uspe za par godina. Ali lešnik može da rađa i šezdeset godina, zato smo hteli da uložimo u takvu kulturu, koja može da donosi zaradu i više decenija.
Foto: privatna arhiva
