Tuđina. Godine neznane. Svaki dan posmatram pučinu. U daljini brodovi nekuda plove. Posmatram nebo. Avioni nekuda lete. I mene su ovamo doneli. Ponovo daleko od kuće.
Gastarbajterujem, doduše, ne u Nemačkoj. Ali šprehenzujem dojč, un poko de espanjol, samtajms ingliš. Parle vu franse?
Pričam kolegama kako mi je predsednik naš voljeni dao 60 evra. To valjda kao nagrada što sam bila nezaposlena. Kažu oni – o, pa baš lepo od njega što daje 60 evra mesečno. Misle se, ipak govorimo o zemlji trećeg sveta. Srbija, Nigerija i Zimbabve. Gde su i kakvi su, to je zaista sjajno.
Objašnjavam da nije reč o mesečnoj uplati već jednokratnoj. Ostali su zatečeni.
Uz onih 30 evra što mi sleduje kao nagrada što sam rođena u našoj lepoj zemlji taman imam za još jedan PCR test. Da ponovo mogu da odem nekud, da se snalazim. Ovo mu dođe kao otpremnina za srećan put. Hajde ti lepo napolje, da te ne gledamo više.
Španija je za vreme trajanja pandemije svojim građanima obezbedila finansijsku pomoć na mesečnom nivou. Pomoć su najpre dobijali radni ljudi. Jer oni su prvi stradali u toku prethodne dve godine.
Na koji način to ispaštaju naši penzioneri, pa da im se šakom i kapom prioritetno deli novac? Da li su za vreme pandemije ostali bez posla?
Da li penzionerima generalno treba da se poveća penzija? Da. Da li minimalac treba da se poveća? Da. Da li ljudi treba da budu plaćeni iznad minimalca? Da. Da li svi imamo pravo na dostojanstven život u domovini? Da. Da li nam je ovo pravo uskraćeno? Da.
Da li je ovaj novac priprema za neke nove sendviče? Da se ne bude gladno dok se u redu bude čekalo pred biračkim mestima. Ali samo uz maske i distancu, molim.
Sećam se jednog protesta u Novom Sadu pre mnogo godina. Jedan običan protest običnog dana u običnoj Srbiji.
Sećam se reči jednog govornika, jednog običnog starijeg čikice:
„Vaša deca odlaze. Svoje unuke ćete gledati preko Skajpa. Govoriće jezikom koji nećete razumeti.”
Foto: Mina Delić
