Srbija je na Svetskom prvenstvu u kik boksu održanom u Jesolu, Italiji, od 15-24. oktobra.2021. godine osvojila dvanaest medalja: sedam zlatnih, četiri srebrne i jednu bronzanu. Jedna od ovih zlatnih je pripala i Senćanki Valentini Keri.

Istorija se ponovila, pošto je Tina posle 2017. godine ponovo uspela da stane na najvišu stepenicu podijuma, na pomenutom prvenstvu. Kako sama kaže, svaki trenutak ovogodišnjeg Svetskog prvenstva je za nju bio ogromno i neopisivo iskustvo, jer je posle potpune paralize sportskog života, ovo bilo prvo svetsko takmičenje koje se moglo osetiti i na listi za prijavu. Međusobno se takmičilo oko 1500 takmičara iz 65 zemalja.

Sa ovom izuzetno simpatičnom mladom devojkom je lako razgovarati. Skromna je i prijatna, nimalo opijena slavom.

O čemu smo razgovarale, pročitajte u redovima koji slede.

 

Kako je izgledao put Tine Keri do zvezda?

-Sa samim kik boksom kao borilačkim sportom upoznala  sam se još u osnovnoj školi. Imala sam tu negde 13 godina, kada sam na ulaznim vratima škole opazila jedan plakat na kom je pisalo: počinje kik boks škola, za dečake i devojčice. Verovatno je u tom trenutku počeo taj put do zvezda, kada sam još kao devojčica otišla na svoj prvi trenung. U naredne 1 – 2 godine sam usvojila ovaj sport i kao sunđer upijala sve osnove sporta, a u čemu je veliku ulogu odigrao moj trener Mihalj Halas.

Ko je Tina Keri u privatnom životu?

-Moj privatni život se zapravo ne razlikuje puno od mog sportskog života, jer su se tokom godina slili i u skladu sa tim živim svoju svakodnevicu. Bavim se sportom, radim i učim. To me ispunjava.

 

Da se ne bavite sportom, čime bi se bavili?

-Teško mi je da odgovorim na ovo pitanje… Zapravo, u ovom sam odrasla, ovo me je učinilo čovekom koji jesam i trenutno i ne mogu svoj život da zamislim drugačijim, jer sam mnogo vremena i energije posvetila onom što volim. Naravno, vremenom ima i toga da druge stvari dođu u prvi plan, ali možda to jednostavno tako i treba da bude.

Kako se postaje svetski šampion? Šta je za to potrebno?

-To kako će neko postati svetski šampion je jedan jako komplikovan i težak proces. Miši (Mihalj Halas, trener, prim aut.) bi mnogo više mogao o tome da priča, ima mnogo više iskustva u tome. Po mom mišljenju, veoma je bitan i talenat, ali i snaga volje, izdržljivost, borba i rad koji se ulaže, energija, koje nikad nije dosta i naravno, da i ne govorimo o motivaciji. Čovek ni ne pomišlja šta su sve njegovo telo i on sam sposobni da urade, i u tome se valjda ogleda i izreka: „Sve je do tebe“. Ostalo je zadatak jednog dobrog trenera, koji vidi mogućnosti svog takmičara i izvede ga na pravi put, te ga na tom putu i prati do kraja. Taj put mnogo puta nije jednostavan. Možda bih ga najpre nazvala kvrgavim, krivudavim, koji mora da se ugazi, a ponekada se pojavi i ta određena „raskrsnica“ koja se pojavi u životu svakog sportiste. Tada treba pravilno odlučiti, i onda nema stajanja. Samo treba leteti, jer je samo nebo granica.

Kako sve postižete?

-Sigurno da ima onih koji imaju rutinu i maltene sve u malom prstu, ali u mom slučaju, da bi se postigao ovoliki uspeh, sve mora da štima. Stoga je i potrebna odgovarajuća organizacija i struktura. Fizičko i psihičko stanje moraju ići ruku pod ruku tokom priprema. Ne sme se iskočiti iz koloseka. Možda bih to najbolje formulisala tako, da postoji trenutak kada se stvari spoje. Onda je sve na svom mestu.

Ko vam je u karijeri naviše pomogao?

-U izgradnji karijere je uvek bio trener taj koji je bio sigurna tačka. Pored njega naravno bez porodice, prijatelja, ljudi iz mog okruženja, klupskih drugova, ovo sve ne bi bilo moguće. Mogu da kažem da je svako imao udela u svemu ovome, i onom ko i makar malo poznaje senćanske sportske uspehe, ime Eve Halaši mu je sigurno veoma poznato. Ona je ta koja mi je bila uzor i kao devojčici, a sad kao i odrasloj, a nisam morala ni previše daleko da idem da bih trenirala u istom klubu kao višestruka svetska i evropska šampionka. Ako to nije najbolja stvar na svetu, onda šta je? Ne postoje reči kojima bih mogla da izrazim ono što sam od nje tokom godina dobila!

Šta za vas znači titula svetskog šampiona?

-Osvajanje svetske titule je jedan čudesan osećaj koji jedan sportista može da doživi tokom svoje karijere. Teško je to opisati rečima, ali možda mogu reći da je neka lakoća preplavila celo moje biće kada sam zakoračila na najvišu stepenicu podijuma. U tom trenutku su u meni vladala neverovatna osećanja i znala sam da je vredelo. Vredelo je velike količine krvi i znoja. Vredelo je sve, što sad pokazujem da itekako imam svoje mesto na ovom svetu.

Kakvo je vaše mišljenje o stanju borilačkih sportova u Srbiji?

-Što se tiče situacije sa borilačkim sportovima u našoj državi, nisam baš upućena. Nemam previše informacija ni o tome šta i kako funkcioniše u drugim sportovima. Sada je za nas najvažnije to, da je kik boks dobio punopravno članstvo u Međunarodnom olimpijskom komitetu, što može biti od velikog značaja za budućnost.

Koji je vaš najsrećniji trenutak u dosadašnjoj karijeri?

-Svaka pojedina borba daje neki plus, od kojih pokušavam da gradim, da budem još bolja sledeći put i možda je to ono što izaziva srećne trenutke. Kada sledeći put pristupim tome tako, da sam to sad uspela da popravim, uradili smo i to. 2014. godine sam kao junior na Svetskom prvenstvu osvojila drugo mesto, da bih 2015. godine osvojila Evropsko prvenstvo. 2017. godine sam osvojila svoju prvu svetsku titulu, na Evropskom prvenstvu 2018. godine sam uspela da osvojim samo treće mesto, 2019. nije bila naša godina, jer smo u prvom kolu ostali bez mogućnosti osvajanja medalja na svetskom prvenstvu, da bi potom zbog epidemiološke situacije sportski život postao totalno paralisan…  Međutim, usledila je ova godina, 2021. koju smo zatvorili osvajanjem Evropskog, pa Svetskog kupa i nakraju Svetskog prvenstva.

Kako ste uopšte počeli da se bavite borilačkim sportovima?

-Treba znati da ja imam starijeg brata, koji je ranije voleo da se bavi ovim sportom. A time ni u meni nije splasnuo takmičarski duh i kao što sam već pomenula, u ovaj svet sam ušla pod uticajem plakata na školskom ulazu.

Kako se pripremate za velika takmičenja?

-I manja takmičenja, državna prvenstva, kupovi, zaslužuju istu takvu pripremu kao i veća takmičenja. Možda tu postoje razlike u broju treninga, ali uvek morate biti skoncentrisani, bilo da je u pitanju domaće prvenstvo ili neko veće takmičenje. Ne smemo ništa uzeti zdravo za gotovo, i to nije bilo ni sada drugačije. Trudili smo se da pored mog posla održavamo svakodnevne treninge, da radimo na popravljanju tehnike i da sparingujemo što je više moguće.

Kako vidite svoju budućnost?

-Optimisti smo u pogledu budućnosti, jer se sada pred nama otvorilo mnogo mogućnosti, koje bi bila šteta propustiti, pa iz toga proizilazi da osećam da sam motivisana i da bih volela da iz sebe izvučem maksimum. A šta će biti nakon sporta, i za mene je zagonetka.

 

Valentina Keri je rođena 21. decembra 1996. godine u Senti. Trenutno živi u Segedinu, gde je 2015. godine započela svoje akademsko obrazovanje. Karijeru je počela u Budo Klubu u Senti, i kada je kod kuće, tamo i trenira. U Segedinu trenira u jednom boks klubu. Ove godine je pored posla i treninga upisala i fakultet, gde studira na Odseku za rekreaciju i način života.

Foto: privatna arhiva