Energetska kriza, koja trenutno izbija širom sveta, skoro konstantno drži pitanje obnovljive energije na dnevnom redu.
Ekolozi se posebno zaklinju u energiju vetra i sunca i vode oštru borbu da što pre zatvore elektrane na ugalj. Sa istim tim žarom su protiv nuklearne energije, uprkos tome što su stručnjaci više puta dokazali da je to najbezbednije i ekološki najprihvatljivije rešenje.
Zaštita životne sredine je bez sumnje stigla do poslednje sekunde održavanja planete Zemlje. Naročito od početka prve industrijske revolucije, čovečanstvo je da tako kažem, učinilo sve da što više iscrpi i uništi svoju okolinu i prirodu. Njegovi „napori“ u ovom pravcu, pokazali su se i više nego uspešnim. To je pre svega razlog tome što stručnjaci pokušavaju da uzapte prirodu, odnosno sunce, vetar i vodu. Međutim, to s jedne strane nije lako, a sa druge strane je veoma skupo. Međutim, glad za profitom se vremenom ne smanjuje. Naprotiv! Upečatljiv primer za to su kineska, američka i indijska industrija. Nije slučajno što niko od njih nije bio voljan da se pridruži svetskom pokretu za očuvanje životne sredine.
Pitanje je međutim, koliko dugo će rezerve skrivene u zemlji moći da opslužuju sve veće zahteve. U mnogim zemljama su rudnici uzastopno zatvarani, jer njihovo postojanje nije bilo isplativo.
Kriza oko nas (rat, drastičan rast cene gasa i nafte), ponovo je stavila na dnevni red tri pitanja obnovljive energije. Nije drugačije ni ovde u Srbiji. Zbog niza kvarova sumnjivog porekla na elektranama Obrenovac, a zatim i Kostolac, a koji su još uvek nejasni, srpska elektroprivreda je bila prinuđena da uvozi otrovno skupu struju. Morali smo da platimo 33 centa po kilovat-satu ili da računamo na to da će restrikcije struje postati češći. Elektroprivreda je bila prinuđena da to učini uprkos činjenici da su poslednjih nekoliko godina izgrađeni određeni solarni kapaciteti i vetroturbine. Ali ako je vreme oblačno ili vetar ne duva, investicije koje su koštale milione postaju/postaće beskorisne. Odnosno ne proizvode struju kojom bi se mogao nadoknaditi manjak.
Uzgred, pomalo upada u oči da se i predsednik u jednom nepromišljenom trenutku suočio sa racionalnošću proizvodnje električne energije iz sunca i vetra. Na jednom napornom političkom pregovoru, sazvanim zbog više nego nesrećne situacije uzrokovane nestašicom struje i kvarom na termoelektranama, pitao je naime nadležni organ dotičnog javnog preduzeća da li je iznos uložen u proizvodnju obnovljive energije u suštini novac izbačen kroz prozor? U potvrdnom odgovoru je izrazio žaljenje samog sebe, a prema kome je bilo šteta slušati ekologe i strance, jer je „on znao da lažu“.
Naravno, u vezi ovoga postoje i sistemski nedostaci. Kao što je poznato, Ministarstvo energetike već najmanje godinu dana radi na efikasnoj podršci domaćinstvima koja su spremna da žrtvuju svoj novac za toplotnu izolaciju domova i stanova, za kupovinu kotlova koju su mnogo efikasniji nego ranije, a odnedavno i za ugradnju solarnih kolektora. U suštini, nema se mnogo šta za zameriti u ovome, ali takođe mora da se zna (u vezi sa solarnim panelima), da elektroenergetski sektor rado preuzima svaki višak električne energije koji na ovaj način proizvedu domaćinstva, ali za to ne daju ni ubogog cvonjka. Nasuprot tome, ironično je da oko 3,5 miliona potrošača u Srbiji svakog meseca mora da plaća „porez za stimulisanje korisnika električne energije“. Tekst sastavljen u pravnom žargonu zapravo se odnosi na gore navedene proizvođače obnovljive energije, odnosno „proizvođače“ solarne i energije vetra. Za porodicu koja troši 411 kilovat sati struje mesečno, to znači 180 dinara. Kada je uveden ovaj teret, nikog nisu pitali da li je voljan da posegne u svoj džep, kao u slučaju mesečne TV pretplate (ako ima televizor i ako ga nema).
Ako 180 dinara prikupljenih od prosečnog potrošača pomnožimo (ne sa 3,5, već) sa 2,5 miliona, dobija se jasno vidljiv iznos od 450 miliona dinara, odnosno 3,8 miliona evra, tako da elektroprivreda godišnje stavi u džep 45 miliona evra. Uprkos ne maloj svoti novca, mnogo im je zgodnije da uvoze otrovno skupu struju nego da je razvijaju prvenstveno iz sopstvenih izvora.
Za razmišljanje je i činjenica da se, kada je razvoj u pitanju, podižu stotine miliona inostranih kredita (čiju otplatu garantuje država, odnosno poreski obveznik), a izrada vetroelektrana se poverava stranim (privatnim) izvođačima. Nema sumnnje da elektroprivreda mora mnogo da plati za proizvedenu struju, ali ni to nije garancija da ćemo imati dovoljno struje ako ustreba (čitaj: kvar termoelektrane).
Ako želimo da izvučemo konačan zaključak iz rečenog, možda nije nerazumno sledeće pitanje:
Da li se isplati?
Vetroparkovi (Foto: nationalgeographic.rs)
