Pokazao je šta ume

Podrum kuće u Temerinu ispunjava prestižna radionica. Ovde Ferenc Levai naizmenično sluša dve radio stanice, nekad Radio Novi Sad, nekad Košut Radio – nekada su na prvopomenutoj stanici najpopularnije plesne pesme odzvanjale njegovim glasom. Odavno je penzioner, a pre toga je pravio bubnjeve. Danas peć za savijanje koristi za nešto drugo: plete vence od trske. Ferenc Levai kaže da je zapravo imao/ima četiri zanimanja, instrumentar, pevač, tkač venaca i još je održavao i groblje.

Pevač

Kako ste postali muzičar?

-Potičem iz siromašne porodice, moj otac je imao novca za samo jednu violinu. Muzičke škole nije bilo u Temerinu, pa sam išao na privatne časove. Potom sam svirao u omladinskim orkestrima, ali sam prestao da sviram violinu, jer su saksofon i harmonika zaglušili zvuk mog instrumenta. Zatim je naš bubnjar otišao u Novi Sad, pa su mene postavili na njegovo mesto. Prilično dobro su se odvijale stvari.

Kako ste počeli da pevate?

-Bio sam član temerinskog amaterskog pozorišta, pa smo za praznike organizovali i muzičke programe. 1958. godine je upravnik pozorišta poslao Maćaša Nemeta, kasnijeg fotoreportera Mađar So-a, i mene, na audiciju za radio emisiju u potrazi za talentima „Pokaži šta znaš!“ Interesovanje za ovu emisiju je bilo toliko, da su organizovali nekoliko programa: Maći je izabran za prvi, a ja za drugi. Tada je to bio jedan lep svet! U prvoj emisiji je pobedila Aranka Herćan, a u drugoj ja i jedna Novosađanka, a dobili smo i novac. Početkom 1959. godine, sa mnom su snimili četiri pesme, prva je bila Nije bilo ni tako davno (Nem is volt oly rég).

Tek što je počela vaša pevačka karijera, otišli ste u vojsku.

-Oteli su mi 23 i po meseca od mladosti. Služio sam u Sloveniji. Ali je i u kasarni formiran jedan orkestar, pa sam sa njima muzicirao. 110 porodica oficira je živelo tamo, često su organizovali balove, a supruga jednog od njih je bila Mađarica, njoj sam morao da pevam na mađarskom.

Pevali ste kratko vreme pre služenja vojske, ali vas je popularnost pratila i dalje.

-Tako je. Jako mnogo pisama smo dobijali od radio slušalaca, čak su mi slali i pakete koje su mi oni poslali.

Kasnije je publika upoznala i vaše lice, a ne samo glas.

-Puno smo putovali sa glumcima, pevačima, tada je postojao program Veselo veče (Vidám est). Postojale su grupe za tezge, i ja sam bio član jedne od njih. Šezdesetih i sedamdesetih godina sam često pevao u hotelima širom Vojvodine, za novogodišnji doček ili preko vikenda. Bilo je dobrih orkestara.

Ali ste sa ciganskim orkestrima verovatno najviše voleli da nastupate.

-Sa njima je jako dobro bilo raditi, nisu bile potrebne ni probe, samo su rekli iz koje harmonije treba pevati, i već smo i počinjali.

Niste učili da pevate?

-Znam da čitam note, ali ne znam solfeđo. Ja sam lirski bariton, i smatram se učenikom Janoša Vamoša, od njega sam učio da pevam. Volim njegove pesme, a pesmom Umire se dve čaše (Összecsendül két pohár) sam osvojio nagradu na svom prvom takmičenju.

Pored pesama mađarskih izvođača, pevali ste i strane pesme, koje su prevedene baš lično za vas.

-U početku je prevodio Janoš Medreš iz Subotice, ali sam radio i sa Jožefom Šulhofom, a sa Gezom Vargom smo na primer uradili Congratulation (Čestitamo) za jedno pre podne. 80 posto pesama za mene je napisao Janoš Sirteš iz Cegleda. Pevao sam lepe pesme.

Koliko dugo ste pevali na radiju?

-Do Miloševićevog režima. Bile su to divne godine. Radio je imao veoma dobru muzičku redakciju, sa izvanrednim ljudima.

Da li vam je bilo teško kada se sve to završilo?

-Sam Bog sveti zna. Posle toga sam pevao ovde u Temerinu 1976. ili 1977. godine u Guljaš Čardi. Bilo je zaista nezaboravnih večeri.

Da li pevate još ponekad?

-Više ne, imam problema sa glasnim žicama.

Majstor za bubnjeve

Ferenc Levai je učio za proizvođača trzačkih i žičanih instrumenata. Nakon odsluženog vojnog roka, odmah je počeo da radi u radionici muzičkih instrumenata u Novom Sadu, gde je pravio bubnjeve do penzionisanja.

Kada ste otišli u penziju?

-Pre 27 godina, ali sam posle toga još 4-5 godina radio za jednu beogradsku firmu. Ne zato što sam ja Feri Levai, ali na Balkanu sam jedini koji je pravio bubnjeve. Ja sam ih pravio 35 godina, tu mi je peć za savijanje, moj alat, moji šabloni. Napravio sam blizu 500 džez garnitura bubnjeva i oko 40 hiljada makedonskih zveckalica, odnosno daira i tamburina. Oduvek sam želeo da imam svoju radionicu, pa sam se 1980. godine vratio u Temerin. Danonoćno sam pravio bubnjeve, čak i nedeljom. To je bio moj hobi.

Ko je kupovao vaše bubnjeve?

-Pazite, ne kupuje svako Mercedes, ima i onih koji žele samo Fiću ili Trabant. Moji bubnjevi nisu bili takvog kvaliteta kao oni poznatih brendova. Od mene je kupovala vojska, moje bubnjeve su kupovala kulturna udruženja, amaterska pozorišta, bubnjari početnici, jer im je cena bila znatno niža, a nisu bili loši. Nemci su ih na primer pravili od bukovine, a ja sam bio jedini proizvođač bubnjeva koji ih je pravio od šperploče ultrapastom.

Pruće, groblje

Pevač-proizvođač bubnjeva nije nikada imao automobil, svuda ide peške ili biciklom. Do nedavno je, ako je trebalo, vozio bicikl i do Bačkog Gradišta, ali na duža putovanja sada više voli da ide motorom.

Šta sada radite?

-Idem po poljima, sečem pruće. Po ovoj suši je i pruće slabije, osim bršljana. Od pruća pravim obruč za vence. Polako ću ponovo početi i da pecam. Tri godine nisam išao, jer je u decembru preminula moja supruga, koja je bila nepokretna, nisam mogao da je ostavim na duže vreme samu. Ja i danas radim od jutra do večeri.

Ako nije tajna, koliko imate godina?

-Pa nisam ja star, sad gazim 84.

Svuda idete biciklom? Nikada niste imali automobil?

-Hvala Bogu, nisam, ali imam jedan TM motor sa prikolicom, njime idem za Bačko Gradište. Puno sam pecao i u Bečeju i Novom Bečeju, više od 10 godina sam bio blagajnik ribolovačkog udruženja, osam godina sam organizovao takmičenje u kuvanju riblje čorbe u Temerinu.

Vaš otac je zvanično bio ribar. Kakav je to život bio?

-Kada je naša Jegrička presušila, ribolovci su otišli na Dunav u Novi Sad. Ribolov nikada nije bio baš preterano isplativ, pa je moj otac na kraju ostao sam u toj struci, prodavao je ribu na pijaci.

Da li vas je naučio od čega se pravi dobra riblja čorba?

-Beli luk i štuka ne smeju da se stave u nju, a najbolja je od šarana i soma.

Pored vaše kuće je staro jevrejsko groblje. Da li vas vežu neke stvari za njega?

-Kada su me zamolili da ga očistim, uradio sam to. Na groblju ima više od stotinu grobnih spomenika, do sada sam jedan deo njih uspeo da očistim od korova. Na primer, sada se može videti grob Jožefa Gusmana, čije ime nosi i ulica, a na njegovom grobu je 1969. godine postavljena i spomen ploča, jer je bio istaknuti borac radničkog pokreta.

Koliko danas poznaju vas kao pevača?

-Stariji me poznaju, ali današnji slušaoci Radija Novi Sad već ne, samo ako slušaju emisiju Ištvana Dukaija. Iako puštaju strane izvođače iz 60-ih i 70-ih godina, mislim da i domaći izvođači zaslužuju da se s vremena na vreme oglase i njihove pesme.

Roža Feher

Ferenc Levai sa jednim svojim delom (Foto: privatna arhiva)