Sve do šezdesetih-sedamdesetih godina prošlog veka, u imućnijim porodicama su veš prale pralje, ručno. U većim gradovima postojala je usluga pranja veša. Kada sam bila dete, još sam videla žene kako stoje u Ferenc-kanalu, koriste daske za pranje veša, i sećam se nepodnošljive pare zimske vešernice, kaustične sode i domaćeg sapuna koji se koristio prilikom pranja.

U poređenju sa ovim mašine za pranje veša koje mogu da se programiraju sada bruje i u kućama najstarijih ljudi – neke su već toliko „napredne“ da oni koji nisu iskusni u digitalnoj tehnologiji mogu čak imati i problema sa rukovanjem, ali sumnjam da bilo ko žali za parom iz perionice. Na starim automobilima smo kvar na paljenju ili druge kvarove primetili samo onda kada se automobil nije upalio ili je stao. Danas, lampica koja pokazuje grešku odmah se pojavi na instrument tabli, a mehaničar otkriva grešku pomoću OBD auto dijagnostike.

U našoj kući još uvek imamo dva tzv. fiksna telefona. Za jedan ne znamo ni gde smo ga stavili, ne sećamo mu se ni broja, a drugi obično ne dižem, jer me samo agenti zovu na taj telefon (s obzirom da traže brojeve iz nekog prastarog imenika), žele da pozovu mog davno upokojenog muža na večeru u kombinaciji sa prezentacijom. Svi ostali već koriste mobilne telefone.

A jedna vojvođanska škola dospela je na naslovne strane, sa kako je smatrala – uzornom odlukom – da zabrani korišćenje mobilnih telefona na časovima, to jest da se oduzmu učenicima i da uređaje uruče razrednim starešinama. Nema ništa iznenađujuće u tome što su se (samo)obrazovani polihistori na Fejsbuku obradovali toj vesti, jer ih raduje sve negativno i sve čime mogu da blokiraju promene. Ono što je žalosno je to, da je velika većina roditelja i nastavnika ovo pozdravila ovacijama, i da je nastavnica mađarskog koju i ja poznajem napisala kao komentar ispod posta da je to „veoma dobro“ i da đaci ionako samo „igraju glupe igrice“ na mobilnim telefonima. Prema ovome, ona nikada nije pogledala relevantne nastavne planove i programe, a sa ove tačke gledišta nije ni upoznata sa novopripremljenim i savremenim udžbenicima.

Naime, svet u kome smo živeli bez mobilnih telefona i drugih digitalnih gedžeta više ne postoji, a pre svega, ne postoji receptivna situacija koja je bila pogodna za tekstualni i akumulirajući prenos znanja u tradicionalnom smislu. Današnja deca i mladi žive u vizuelnom svetu, njihov životni ideal je – hvala Bogu! – oslobođen (uvek lažnog) kulta siromaštva socijalističkog doba, kao što ni njihovi ideali heroja nisu isti. Ne samo književni kanoni, već i naš jezik, naučna saznanja, istorijsko pamćenje, stalno se menjaju. Remek dela kultivisanih pisaca takođe mogu zastareti, njihova interpretacija se menja. Danas nauka osporava već i to da postoje samo četiri osnovna ukusa: slano, gorko, slatko i kiselo. Umami je peti ukus, drugi kažu da je masnoća, a treći da je čitav niz drugih ukusa. Nije Kolumbo otkrio Ameriku, već Lajf Erikson nekoliko vekova pre njega. Ne postoji samo devet planeta u Sunčevom sistemu, ne postoje samo četiri okeana zajedno sa Južnim, a ni pet kontinenata na Zemlji, kako se to nekada učilo. Niko više ne koristi reči aritmetika ili kvantifikacija, svi ne samo nauku, već i školski predmet zovu matematika. Pravopisna pravila se takođe stalno menjaju. Čak i Očenaš danas zvuči drugačije nego nekada. I broj slova u mađarskoj abecedi je promenjen. Ispod objave o korišćenju mobilnih telefona u školi, neko je, verovatno srednjih godina ili stariji, napisao da su efikasne samo stara škola i nastavne metode, na primer, on i dan danas napamet zna abecedu. Ne znam, samo pretpostavljam da on misli na staru, tzv. užu abecedu. Verovatno bi sa uvrštavanjem q već imao problema. Ali i da ne, sigurno ne bi mogao da navede nijedan primer gde je i kada tokom svog dosadašnjeg života koristio svoju sposobnost izgovaranja abecede napamet. Školski predmetni programi treba da tretiraju „mobilizovane“ učenike kao partnere, a ne kao neprijatelje. Učenike treba učiti pravilnom i inovativnom korišćenju interneta i primeni digitalne tehnologije ne samo u retko otvaranom informatičkom kabinetu, već i u svakoj prostoriji, na svakom predmetu, na svakom času. Umesto nepotrebnog gomilanja znanja i podataka, trebalo bi primeniti obrazovne modele zasnovane na projektima koji podstiču istraživanje i razvijaju kritičko mišljenje. One, koji su već uključeni u nastavne planove većine predmeta uz ministarsko odobrenje i multimedijalne, korelativne udžbenike napisane za njih koji koriste mogućnosti koje pružaju informatički alati.

Razumem (da prihvatim naravno, ne mogu) zašto autokratsko telo vlasti nije zainteresovano za digitalno zasnovan razvoj obrazovanja, na kojem se mogu zasnivati široko obrazovanje, informisanje i kreativno znanje biračkih građana budućnosti. Međutim, ne razumem razlog zašto roditelji ne žele da njihova deca steknu kvalitetne informatičke veštine, primenljiva znanja iz svih predmeta i da se dobro osećaju u školi. Pada mi na pamet samo to, da su današnji mladi ljudi, zvani Generacija Z, koji su rođeni u digitalnom dobu, veštiji u ovome od svojih roditelja, štaviše i od većine svojih nastavnika, što je izazvalo da se poljuljaju virtuelni stubovi obrazovanja zasnovanog na autoritetu. Ima oblasti koje učenik poznaje bolje od svog nastavnika, koji ima bazične ili nikakve IT kvalifikacije.

Premda se promena sveta, razvoj nauke, tehnologije i kulture ne mogu zaustaviti, ili ako je pokušano bilo kada i bilo gde, uvek je dovodilo do ekonomskih i intelektualnih katastrofa. Ako je zabrana nečega nemoguća, nesavremena i neopravdana, zar ne bi bilo bolje da obrazovna politika to uvidi i da se – pripremajući nastavnike, pa i roditelje – uključi u ovaj trend razvoja? Učenicima ne bi trebalo dozvoliti to, da kopiraju rešenja sa telefona koji se koriste kao puškice, umesto da pokažu svoje pravo znanje dok pišu kontrolne. Naravno, ovde se postavlja i pitanje koja je svrha pisanja papirnih kontrolnih u današnjem svetu. Činjenica da je upotreba digitalnih uređaja zabranjena u finskim ili zapadnoevropskim školama, što je navedeno kao primer, jeste promašaj. Istina je da moraju da stave svoje mobilne telefone na namenski pult, ali ne zato što je njihovo korišćenje isključeno iz procesa prenošenja i sticanja znanja, već zato što škola ima moderne, digitalno dobro opremljene učionice. Ne konfiskuje IKT alate, već ih distribuira iz sopstvene riznice sa alatima.

Šta očekujemo od učenika? Da dok većina ima svoje bake koje su zauzete programiranjem mašine za pranje veša ili mikrotalasne pećnice, a njihove deke voze traktore koji sami rade i izgovaraju abecedu napamet, oni uče slova pisanjem kredom po tabli?

Đaci sa mobilnim telefonima (Foto: politika.rs)