„Plačući smo popravljali krvave uniforme poslate sa fronta“ Uspon i pad subotičkog Željezničara – Priča o teškim, ali lepim godinama - „Molila sam: Bože, samo mi daj dovoljno snage da moje ćerke ne moraju ovo da rade!“

Osamdesetih godina prošlog veka u zemlji koja se tada još zvala Jugoslavija, emitovana je serija o radnicima tekstilnih fabrika pod nazivom Priče iz fabrike – toliko važna je bila, tačnije, tekstilna industrija je bila drugi najvažniji industrijski sektor u to vreme. U Srbiji je radilo najviše tekstilnih fabrika, bilo je perioda kada je u ovoj industriji radilo 250 hiljada zaposlenih. Uz podršku fonda Istrživačko novinarstvo za Evropu (IJ4EU), istražili smo trenutne uslove u tekstilnoj industriji u našoj seriji članaka u četiri dela. U prvom delu naše serije, osvrćemo se malo unazad, upoređujemo, postajemo nostalgični i pokušavamo da predstavimo deo života švalja.

Od šivenja gaćica do šinjela

„Prošla sam kroz tekstilnu industriju od A do Š, radila sam čak i u fabrici tepiha“ – počinje svoju priču Ilona Blesić, koja nas dočekuje u svom stanu u Subotici. Teta Ilonka kasnije priča i jednu anegdotu u vezi stana, kako na kraju nije dobila stan na ekskluzivnoj lokaciji, na Korzou u Subotici, a kasnije u glavnom gradu pokrajine Novom Sadu, iako joj je to više puta nuđeno.

-Ključ mi je već bio u rukama, ali su mi majka i otac rekli da to ne prihvatim. Kako bi izgledalo da ja imam takav stan, a drugi radnici nemaju prava na to – seća se Ilonka, koja iskreno izgovara da je bila komunista. Na kraju se našao neko ko je prihvatio stan.

Ilonka je, kako sama kaže, dete Željezničara iz Subotice. Njeni učitelji su verovali da Ilona ima „pametan um“ i da treba da uči nešto drugo, ali su njeni roditelji verovali da je sticanje struke najvažnije.

-Ponedeljkom i utorkom smo imali teoretsko obrazovanje, a zatim smo išli u fabrike: fabriku čarapa, tepiha; šili smo i kravate i bunde. Sve smo morali da naučimo.

Osamdesete – divna vremena, preplakane noći

-Kada sam počela da radim u Željezničaru, pokrenuta je posebna proizvodna linija i počeli smo da radimo za inostranstvo. Šili smo za kompanije kao što su Schneider, Avanti, Myer Dress, Heidemann. Za strance su radile dve proizvodne linije, od kojih sam jednu ja vodila, sećam se toga kao jednog divnog perioda. Zaista je bilo sjajno raditi u Željezničaru – kaže Ilonka, da bi se na kraju tokom razgovora ispostavilo i da je taj divan period nosio dosta poteškoća.

-Radili smo i po dva-tri meseca bez plate. Istrajali smo, samo zato što nam je radno mesto bilo u Željezničaru, posao smo radili u dobroj atmosferi, sklapala su se prijateljstva. Uvek smo se smejali i zabavljali – kaže Ilonka.

-Dobro, i mi smo tada bili mladi. Ali na primer, i stari majstori su nam se ponekad pridruživali u smejanju. Osamdesetih je zaista bilo lepo.

Teta Ilonka kaže da je tada još bilo kvaliteta, a danas ga baš nema puno.

-Kod nas su radili izuzetno dobri stručnjaci. Oni mirnodopski krojači, znate, znali su zanat… Gledam sad ove političare kako im stoje rukavi sakoa… – sklapa Ilonka ruke.

Pitam je da li ona to vidi, primećuje?

-Pa kako da ne! I kragna… Jedna polovina izgužvana, druga se nadigne. Mislim se u sebi, šta bi na ovo rekao naš majstor, čika Gabi!

Ilonka je radila u manjoj pre velike fabrike, gde je šila najlonske gaćice i spavaćice.

-Stavljala sam čipku na njih. Zamislite da sam, kada su me stavili u Željezničar šila šinjele. Da li znate šta je to? Sivi vojnički kaput. Svaki dan sam išla kući uplakana, uvek sam se samo molila, preklinjala Boga, iako nisam neki veliki vernik, da mi da dovoljno snage da moje ćerke ne moraju ovo da rade!

Uprkos tome kažete da je ovo bio divan period?

-Posao nije bio lak, ali ljudi, atmosfera… Jako puno ljudi različitih nacionalnosti je radilo zajedno, pa se ipak stvorila predivna harmonija, uvek smo pomagali jedni drugima. Kako vidim, to danas već nije tako. Na primer, bilo je perioda kada smo radili za inostranstvo, morali smo da završimo veliku porudžbinu za Avanti na vreme. Ušli smo u fabriku u četvrtak i radili do nedelje, bez da smo išli kući. U šivenje su se uključili i mašinci, kako bi sve bilo spremno na vreme. Bilo je to toliko divno, da je prevazišlo sva loša iskustva i teškoće.

Devedesete: Bolna iskustva

Devedesetih je zbog ratova sve propalo. Jednom su Ilonku pozvali noću da ode i odnese papire za izvoz, jer su Nemci svu gotovu robu iznosili iz zemlje. Zatim nije bilo više porudžbina. Došlo je nešto drugo.

-Krajem devedesetih, kada Željezničar više nije imao posla, uniforme ranjenih boraca sa ratišta su nam poslate na popravku. Ovde metak, tamo krvava rupa, nogavica od pantalona otkinuta, sve je to trebalo popraviti. Mi žene smo uplakane radile svoj posao – izgubljena negde u daljini priča Ilonka.

-U jednom trenutku smo imali dve hiljade radnika, napravili veliki napredak i onda krenuli nizbrdo. Došlo je novo rukovodstvo, a naš novac je sav nestao. Najviše me boli to što smo mi tri godine mogli da se odreknemo dela plate da bi firma kupila potpuno nove šivaće mašine. Odricali smo se toga jer smo verovali da je to zajednički cilj i da će to biti dobro za nas. Gde je taj novac? Nismo dobili ni dinara. Nama ništa nije sledovalo. Tako su nas raspustili da tri, četiri, pet, šest meseci nismo dobili platu. Gde su one silne šivaće mašine koje su kupili? Kada sam kasnije sređivala papire za penziju, ispostavilo se da mi četiri godine nisu uplaćivali ni doprinose. Ja sam na jedvite jade i dobila penziju, ali su obične švalje jedva nešto dobile.

Školovala je decu od šivenja jorgana

-Naučila sam i kako da šijem jorgane. Ni sa jednim poslom nije moglo toliko da se zaradi kao sa jorganima i tako sam iškolovala obe ćerke. Nisam se obogatila, ali sam uvek imala novca u novčaniku. U međuvremenu sam šila i venčanice, šešire. Evo, još uvek je ovde okvir, uskoro će na njega dospeti sledeći jorgan. Sad su ga baš doneli. Pitaju me deca zašto ih uopšte pravim, zar nemam šta da jedem nemam hleba? Nije o tome reč. Prija mi, dok to radim, znam da sam korisna.

Švalja kod kuće, u ulozi majke

Kako i kada ste našli vremena da šijete jorgane, kada je bilo i takvih situacija da ste od četvrtka do nedelje morali da budete u fabrici? Kako ste se snašli u ulozi majke, pošto imate dve ćerke?

-Nisam bila majka kakve su moje ćerke danas. Divne su, i jedna i druga. Kad sam došla sa posla, one mi pričaju, bile su na oprezu, jer su morale da završe posao dok ja stignem kući, spremale su. Moje ćerke sednu sa decom, razgovaraju, uče sa njima. Ja to nisam radila, mada, nisam ni bila školovana u tom smeru. Došla sam kući sa posla u deset uveče, pristavila sam ručak za sutra, pa sam otišla u radionicu da šijem jorgane. Jako sam se malo bavila njima, ali sam stalno govorila da uče, a ako neće, mogu im lako naći posao u Željezničaru, da čupaju konce sa kaputa. Obe su završile fakultete. To je bila moja želja. Ali takva majka kao što su one sada, nikada nisam bila, zbog čega imam grižu savesti.

Željezničar danas

Danas Željezničar DOO funkcioniše kao tzv zaštitna radionica. Kada je firma otišla u stečaj, privatizovana je, u cilju toga da ozdravi, još uvek dobro funkcionišući šivački deo ne bi povukla sa sobom i da ne bi bankrotirala. Došao je novi vlasnik i od tada se posao odvija bez problema.

-To što imamo posla nije slučajno. Radimo sa sopstvenim materijalom koji sami uvozimo, sami obezbeđujemo poslove, konkurišemo za subvencije, a pošto zapošljavamo i osobe sa posebnim potrebama i za to dobijamo podršku.

Magacin nam je uvek pun, nemamo praznog hoda, mnogo to znači. Šijemo radnu odeću za građevinarstvo i zdravstvo; vodoinstalateri, pekari itd. su naše mušterije. Ljudi znaju šta radimo, pa nas samo pozovu i naruče. Nemamo potrebe za reklamom. Preduzeće trenutno ima četrdeset i dva zaposlena, od kojih je dvadeset i šest invalida neke vrste – kaže Vesna Santo, koja vodi preduzeće već dvanaest godina. Direktor je stručni saradnik, a u preduzeću radi i psiholog.

Na naše pitanje da li je teže raditi sa osobama sa posebnim potrebama direktorka odgovara da misli da nije, ali da ljudi u dubini duše moraju biti veliki humanisti.

Željezničar ne prihvata ono što ne može da ispuni. Svesni su svojih kapaciteta i za šta su sposobni. Ovde nema opšte norme, svako ima personalizovanu normu koju mora da ispuni, skrojenu prema sopstvenim potrebama. Bilo bi i više posla, baš kada smo bili tamo odbili su jedno javno preduzeće u Subotici. Znaju da ne bi bili spremni na vreme.

Postavlja se pitanje zašto ne zaposle još radnika?

-U stalnoj smo potražnji, ponekad i dođu, ali se retko ko zadrži. Ima mladih koji znaju da rade, ali jednostavno ne žele. Nama nije važno samo da umeju da rade, već i da se uklope. Ne mogu stalno da idu na bolovanje, ne smeju da se svađaju, da traže sukob. Moraju da postanu deo tima.

Magda Božik je još u januaru 1989. godine počela ovde da radi. Kaže da je najbolja u šivenju džepova, ali je redom napredovala i sada zna da sašije kompletan sako ako treba.

-Tada, pre više od trideset godina, kao mladoj, sve je bilo lakše – kaže smejući se.

-Počela sam da radim u konfekciji u ulici Jovana Mikića. Uvek smo morali nešto drugo da pravimo, šili smo lepe haljine. Mogli smo da radimo prekovremeno, a postojala je mogućnost i za profesionalni i finansijski razvoj. Skoro sam izdržala do kraja. Kada je plata kasnila šest meseci i dobili smo samo putne troškove, i tada sam išla da radim.

Uvek sam govorila da ako i jedan dinar zaradim, neću odustati. Kada ni to nisam dobila, predala sam za otkaz. Međutim, kada je firma stala na noge, pozvali su me nazad i došla sam bez razmišljanja.

Plata bi uvek mogla biti bolja, ali nismo na minimalcu, tačno svakog prvog stiže plata. Srećom, posla uvek ima, čak bi mogla da kažem i da se davimo u poslu. Ali je sve lakše kada radimo zajedno, društvo je ovde uvek bilo dobro. Ako treba neke svoje poslove da sređujemo, možemo to da uradimo jer nas puštaju, sve možemo da se dogovorimo. Ja mislim da to nije svugde tako. Radno vreme je od ujutru u šest do dva popodne, a vikendi su slobodni. To se ne može novcem platiti – kaže Magda.

Mirjana Krakovski je već dvadeset godina, baš posle teških vremena, od 2002. godine, Željezničarka.

-S obzirom da sam bila najbolja učenica u školi, mogla sam da počnem da radim.

Na odmoru sam gledala kako drugi rade, koji se ni tada nisu odmarali. Želela sam da budem modni dizajner, međutim, s obzirom da je fabrika u međuvremenu propala, nisam imala mogućnosti da dalje učim. Istina je to, da mi ništa ne pada teško, ja volim ovu profesiju. Cilj mi je da što više naučim.

Kada sam počela da radim, radili smo na normu, i neću kriti, bilo mi je teško, s obzirom da nisam imala nikakvu praksu, a moja plata je iznosila 1500 dinara. Hrabrili su me da budem strpljiva, biće i bolje. Sada već radim na specijalnim mašinama, moje znanje je veće, puno toga sam ovde naučila. Nas pet je počelo ovde da radi iz mog odeljenja, ali sam samo ja ostala. Ovde nema pritiska, nema rada vikendom i to je veoma velika prednost pri odluci da ostanete ovde – priča Mirjana.

Ako i u malom, Željezničar je i dalje isti kakav je bio i u staro vreme. Žene pričaju da se tu u međuvremenu odvija i njihov privatni život – rađaju se deca, neki se razvode. Sve zajedno slave, ali i tuguju. Paze jedni na druge. U zgradi otpada fasada, kuhinja je stara, nema moderne opreme, stolice su pohabane. Titova slika i dalje visi na zidu u šivaoni.

 

Šivaona u Željezničaru (Foto: Janoš Bedei, Telex)

 

 

Ovaj članak je nastao uz podršku fonda Istraživačko novinarstvo za Evropu (IJ4EU)