Ako dete kine, zabrinuto ga gledamo. Ako kine dva puta, damo mu lek. Ako kine tri puta, vodimo ga lekaru.
Ako se ipak razboli, stavimo ga u krevet i motrimo svaki njegov udah. Ako eventualno dospe u bolnicu, idemo sa njim, ako ikako možemo, sedimo tamo, ležimo, spavamo, ostavimo sve drugo po strani, a u isto vreme se tresemo od straha. Ako se teško razboli i okolina i društvo se udruže. Od ovakve saradnje se mogu skupiti ogromne količine novca za lečenje teško bolesnog deteta, možemo naći mnogo pozitivnih primera za to.
Ako jedno dete premine, to je nesaglediva tragedija za roditelje, ali je i njihovo najbliže okruženje potreseno i šokirano kada čuje jednu ovakvu vest. Ako premine nekoliko dece (recimo devet, recimo masakrira ih njihov očigledno mentalno poremećen vršnjak), tu je već cela država šokirana. Niko ne može biti ravnodušan prema smrti deteta (dece) čak i ako je to dete daleko i nama nepoznato. Okrutnost smrti udara šamar, a osećaj bespomoćnosti uništava.
Pa ipak, negde na ovoj brojčanoj osi (negde – ne zna se tačno gde. Sto? Dvesta? Petsto? Hiljadu?) postoji jedna linija koja razdvaja, iza koje se sve promeni. Jedna zvezdana kapija, crvotočina, kroz koju ulazimo u drugu dimenziju. Jedan drugi univerzum, gde zakon empatije više ne važi, ali time više snaga ravnodušnosti utiče na nas. To je donekle i razumljivo, iscrpljujući mehanizam odbrane, jer više ne možemo da tumačimo, prihvatimo, preuzmemo i procesuiramo tako veliku količinu strašnih tragedija.
„Približno 1800 dece je ubijeno ili povređeno od početka rata u Ukrajini. Ovo je procenjenja cifra, a realna je verovatno mnogo veća“, rekao je (još u januaru) Munir Mammadzade, predstavnik UNICEF-a.
24. februara će biti dve godine kako je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu.
Rusko-ukrajinski rat je doneo velika razaranja (Foto: businesstoday.in)
