Bačko Petrovo Seli je poslednje naselje na obali Tise u kojem su Mađari još uvek većina: iako ne postoje podaci iz popisa iz 2022. godine o nacionalnoj strukturi, može se pretpostaviti da je oko 65–70 posto stanovništva mađarsko. Beretka Ferenc, stalni autor našeg lista, rođen je u potpuno mađarskom okruženju i odatle je postao vrhunski profesionalni prevodilac. Takođe je predavao mađarski jezik u selu i bio je direktor lokalne Osnovne škole Samu Mihály 24 godine – penzionisan je 2019. godine.

Kako se neko u mađarskom selu nauči srpski jezik tako dobro da postane prevodilac?
– Ponekad sam tužan, ponekad ljut zbog katastrofalnog stanja znanja srpskog jezika među Mađarima ovde. Odrastao sam u potpuno mađarskom okruženju i išao u školu, znao sam slabije srpski, ali sam otišao u gimnaziju u Obečju, gde su već 1970-ih godina postojali i mađarski odeljenja, ali smo učili više predmeta na srpskom jeziku. U početku je bilo teško, ali se to može prevazići voljom i upornošću. Nastava srpskog jezika tada je bila drugačija u mađarskim odeljenjima, mi smo u četiri godine pročitali istoriju književnosti južnoslovenskih naroda. Na fakultetu sam pored studija na Katedri za mađarski jezik i književnost, upisao i prevodilački smer. Posle fakulteta, 1978. godine, ušao sam u nastavu jezika u srednjoj školi, u kojoj su već tada postojali izazovi.

Kako se promenio stav učenika prema učenju jezika okruženja?
– Nažalost, imam loša iskustva i sa školama ovde, jer dolazimo do toga da učenici ne žele da uče jezik okruženja. Status predmeta se takođe promenio: srpski je obavezan u mađarskim odeljenjima, dok je mađarski jezik u srpskim odeljenjima bio fakultativan, a danas skoro i nije prisutan. Imao sam neverovatne probleme upravo zato što deca nisu želela da uče srpski jezik, a roditelji ih nisu podržavali, nisu ih motivisali. Zbog toga je ove godine petina učenika iz Petrovog Sela upisala srednju školu u Mađarskoj.

Ranije su se srpska i mađarska deca zajedno igrala i zabavljala. Danas se mladi ljudi retko mešaju.
– Nije samo problem što ne govorimo međusobne jezike, već i to što se međusobno ne poznajemo. Ranije je bila uobičajena praksa da dva odeljenja – obično jedno srpsko i jedno mađarsko – zajedno vežbaju fizičko, igrajući jedni protiv drugih, ali danas smo došli do toga da situacija postaje neodrživa, jer sada ove timske igre više nisu o tome kako zajedno igramo, već o tome da pobedimo Mađare ili Srbe. Morali smo da podelimo ova odeljenja, ali to je pogrešno. Samo u timskim sportovima postoji način da Srbi i Mađari zajedno, za jedan cilj, nastupaju.

Šta mislite o tome što će, ako se trenutni trend nastavi, u Obečju nastati srpske i mađarske škole?
– Planiraju da izgrade paralelne institucije, što sigurno ima svojih prednosti, jer je lakše organizovati takav sistem. Kada su želeli da zatvore Osnovnu školu Petefi Sandor u Obečju, tadašnji predsednik Nacionalnog saveta Mađara, Hajnal Jenő, sazvao je sastanak sa direktorima škola sa mađarskom većinom u Obečju, i tada je rekao: „Petefija treba staviti pod stakleni zvono, maksimalno ga razviti, pa će roditelji sami dovoditi decu“. U poslednjim godinama i Osnovna škola Samu Mihály počinje da se podiže na sličan način, dok se Osnovna škola Zdravko Gložanski pokušava „očistiti“ tako što će mađarski odeljenja postati odeljenja za decu sa posebnim obrazovnim potrebama – to je strašno.

Šta bi trebalo uraditi da ne živimo samo jedni pored drugih, već zajedno?
– Multikulturalizam, kakav je postojao u Austrougarskoj Monarhiji, bio je neizbežan: Mađari, Srbi, Nemci, Jevreji itd. živeli su zajedno, i bilo je neophodno da govore međusobne jezike, čak su i konjičke komande bile na četiri jezika. U našem vremenu, ovo suživota je postalo ideološko, i donekle je funkcionisalo, ali ovo političko što sada imamo ne vodi ničemu dobrom. Multikulturalizam ili interkulturalizam nije čak ni u zakonima o obrazovanju, ovo društveno ponašanje bi trebalo da se promeni. Većina zajedničkih događaja je jednostrana, a bilo bi dobro da upoznamo tradicije drugih. Trebalo bi da učinimo nešto kako bismo se približili jedni drugima.

Ima jednostavnih rešenja
Lauc Ágota, učiteljica iz Obečja, čiji sin je drugi razred gimnazije, i tečno govori srpski jezik.

„Bila je to svesna odluka da moj sin nauči srpski, jer sam znala da će mu to sigurno doneti prednost. Počeo je u vrtiću u mešovitoj grupi, a sa dve i po godine je već počeo da uči engleski, opet u mešovitoj grupi. Sa fudbalom, početno nismo imali cilj da učimo jezik, ali se desilo da je on bio jedini mađarski dečko u timu. Nije bilo problema dok nisu došli i drugi dečaci, jer su tada mađarska deca počela da se razdvajaju, jer su među njima bili oni koji nisu želeli da nauče srpski. Leta su išli na sportske aktivnosti sa srpskim trenerom i tamo su stekli prijatelje za ceo život“, kaže majka.

Mađarska deca uče srpski od prvog razreda, ali Srbi samo fakultativno – prema Lauc Ágoti, problem je u tome što ocene iz srpskog ne ulaze u prosečan broj bodova, zbog čega ga ne shvataju ozbiljno. Kako kaže, mnogo toga zavisi od roditelja: ako oni podrže učenje jezika, deca će učiti. Ako traže savet, predlaže da ih upišu u timske sportove gde se igraju srpska i mađarska deca. Nažalost, u školi već nije uobičajeno da se deca igraju zajedno.

„Poznajem mlađe učenike, oni stvarno ne žele da se mešaju, a zbog toga se Mađari povlače. Bilo je već slučajeva kada su srpska deca dolazila da se igraju, ali su ih oni otpuštali. Nažalost, ima i većih učenika koji imaju peticu iz srpskog, a ne mogu da progovore. Podstičem to da ih roditelji vode na mesta gde ima i Srba, ali malo njih je spremno na to.“