Ištvan Danko je poznat skoro svakom Senćaninu: visok, zgodan i snažan, njegov izgled zrači poštovanjem i snagom. Samo stariji znaju kakav je izvanredan sportista bio, a još manje njih zna da njegova sportska karijera nije počela kraljicom sportova, već rukometom u Čoki. U međuvremenu je pohađao srednju hemijsku stručnu školu u Senti, u vreme kada je još uvek moralo da se putuje skelom preko Tise, između dva grada.
-Ujutro sam išao biciklom. Preobuo sam se na skeli, otišao u školu i istim se putem vratio popodne. Negde oko 1965. godine bilo je takmičenje između srednjoškolaca i tako me je primetio gospodin Radonjić, alijas Crni. Video je da imam kulturu pokreta i ohrabrio me je da se okušam i u atletici – kaže Danko.
Da li se sećate svog prvog atletskog takmičenja?
-Skakao sam u vis i trčao na 100 metara. Ne sećam se tačno skoka u vis, mislim da sam skočio 170 cm. A trčali smo po šljunkovitoj stazi, nije bilo ni startnih blokova. Start je morao da se napravi. Često i malim lopatama, ali su postojali i drveni startni blokovi, a takmičar je sebi prilagođavao startno mesto: dublje, strmije, u zavisnosti od toga kojom nogom je krenuo. Nisam imao ni patike, a definitivno ne sprinterice, startovao sam bos. Pored mene su bili momci koji su dugo trenirali, a ja sam se pitao šta radim među njima. Ipak sam glatko pobedio na takmičenju. Dobio sam mali pehar i neverovatno sam bio ponosan na njega. Čovek tada oseća ono što se može izraziti sa dve reči: Pobedio sam!
Da li je to bio trenutak kada je atletika ozbiljnije ušla u vaš život?
-Da. Ubrzo posle toga me je kontaktirao Radovan Krivokapić i rekao mi da misli da bi vredelo mnome se baviti. U početku sam oklevao, osećao sam se dobro u rukometnom klubu, ali sam na kraju popustio. Dobio sam jednu duksericu boje višnje, sive Borovo patike i Botas sprinterice, kod kojih su čak mogli da se menjaju klinovi. Za tako mladog čoveka, to je bio ogroman doživljaj. Išli smo zajedno i da treniramo, a i da se zabavljamo. Za kratko vreme, trčao sam 100 metara za oko 11 sekundi, pobeđujući u trkama jedno za drugim.
Da li ste u porodici imali sportskih uzora?
-Moj otac je nekada igrao fudbal, ali samo amaterski. Nisam imao primer u porodici da se neko ozbiljno bavio sportom. Roditelji su moje uspehe pratili sa umerenom pažnjom. Ako bih postigao bolji rezultat, moja majka je uvek govorila: dobro je sine, dobar si, ali može to i neko drugi, nemoj da se uobraziš. Ja sam se do kraja tako odnosio prema svojim uspesima: radovao sam im se, ali nisam padao u nesvest zbog njih. Roditelji su me možda jednom gledali kako se takmičim i bili su ponosni na mene. Videli su kroz novine, televiziju, komšije, da sam nešto postigao. Ali moja majka nikada nije dozvolila da to postane stvar sujete.
Ištvan Danko (Foto: privatna arhiva)
Kakav je tada bio klupski život u Senti?
-Izašli smo na dolmu, često trčali po snegu do vrata, sve do Nadrljana i nazad. Dok smo se vratili, bili smo mokri do gole kože i smrznuti, a teta Esti i čika Peter su nas već čekali unutra. On se uglavnom bavio poslovima oko staze i održavanja, dok je teta Esti bila prisutna u životu kluba kao neka vrsta domaćice. Istuširali smo se, zatim seli i popili čaj. Bila je to posebna atmosfera: napolju minus deset stepeni, dolaziš sa treninga smrznut, umoran i znojav, a onda sediš tamo na toplom, sa ostalima. Ovi trenuci su barem toliko pripadali i definisali sport, moj odnos prema zajedničkom iskustvu, kao i samo trčanje. Posle treninga smo često išli u poslastičarnicu „Njiki“, koja se tada nalazila pored „Rojala“. Tamo smo pili ruski kvas, koji je bio novitet, jeli krempite i ćaskali. U klubu je bilo mnogo njih: Mikloš Kalmar, Atila Pisar, Laci Kovač, Gabi Buranj, Eva, Endre, Duci, Čila, Verica Frik, braća Kečkeš, Ištvan i Laslo, Miška Urban, Karolj Kočiš i mnogi drugi. Bilo je to veoma jako društvo, i ja sam bio potpuno opčinjen ovim okruženjem.
Kako je izgledao rad sa trenerima?
-Radovan me je prigrlio, najviše se on sa mnom bavio. Pored njega su tu bili čika Moša, Cevta i Bekeš, koji su mnogo pomagali oko treninga snage. Veći deo zimskih priprema se sastojao od dugih trčanja, ali smo trčali i dosta kratkih staza u parku ili oko staze: 5 x 300, 8 x 400, sa kratkim pauzama. Morali smo da trčimo i po bljuzgavici, zaleđenom tlu, otopljenom snegu. Mnogo smo klizali. Radovan je merio vremena, tako da nije bilo opuštanja. Postojao je zadnji deo kluba gde smo dizali tegove, koji je bio u lošem stanju. Sećam se da je u toj zgradi bio i sto za bilijar, a Radovan je jednom vezao gumenu traku za nogu stola. Držao me je, a ja sam trčao kao otpor gumi dok je to dopuštala. Naterao me je da to radim neko vreme, a onda mi je izmerio puls. Sećam se da mi je jednom puls bio oko dvesta, a on je pazio koliko se brzo vraća u normalu. Na osnovu toga je zaključio nivo moje kondicije.
Uglavnom sam se onda povređivao kada sam se nepažljivo zagrevao
Koliko su bile teške pripreme?
-Veoma. Treninzi vikendom su mi nekako bolje padali, bili su opušteniji, ali su oni preko nedelje često bili toliko teški da sam viđao doručak ili ručak iskipovan negde pored ograde. Tada nismo puno obraćali pažnju na to, iako je trebalo. Na primer, bilo je 10 x 400 metara sa tri minuta odmora – to je bilo veoma izazovno. Mislim da sam najviše voleo serije od 150 metara, ali je čak i to zahtevalo mnogo trčanja, gotovo bez odmora. Trening sa tegovima je takođe bio težak, jer je Radovan tražio da radimo mnogo vežbi skakanja sa tegovima od 15, 20 kilograma, a te vežbe su zaista opterećivale mišiće. Uvek je govorio da ne radim vežbe punom snagom, ja sam osećao kao da dajem sve od sebe. Gledajući unazad, rekao bih da je posao trenera da još više tera sportistu preko granice.
Koliko su povrede uticale na vašu karijeru?
-Uglavnom sam se povređivao kada se nisam pravilno zagrejao. Kada sam bio u srednjoj školi, jednom sam bio pozajmljen da se pridružim školskom timu za trku u Hodmezevašarhelju. Mislio sam da sam siguran pobednik, ne treba puno da se zagrevam. Negde oko pedesetog ili šezdesetog metra, mišić zadnje lože buta mi se zategnuo, kao da je pukao. U ovakvim trenucima, osećate se kao da ni čarape ne možete da navučete bez pomoći. Onda sam, tokom vojne službe, ponovo isto prošao na vojnom takmičenju u Sisku. Bilo je sveže, nije bilo normalne svlačionice, polakomio sam se i pomislio, pa zašto bih se zagrevao… isto to mi se desilo.Ove povrede nisu bile samo fizički neprijatne, već su ostajale i u glavi: posle čovek ima strah od toga da se ne desi ponovo.
Ištvan Danko kada se bavio atletikom (Foto: privatna arhiva)
Kako je sto metara postalo dvesta, pa četiristo?
-U početku sam 100 metara trčao samo tako, iz svog sirovog talenta i postojeće fizičke snage. Onda je došla trka na 200 metara i tamo sam takođe postigao dobra vremena. U prvim trkama sam trčao oko 22 sekunde, ali nekako kasnije nisam mogao baš da poboljšam taj rezultat. Radovan je stoga smatrao da na 400 metara ima više mogućnosti. Tamo ima više prostora za razvoj, više vremena za manipulaciju sa vremenom. Tako sam postepeno prešao na 400 metara. Prvo sam trčao 51,8, zatim 51,5, pa 51,2. Moj najbolji rezultat je bio 48,6, a sa 48,8 sam postavio omladinski rekord u Beogradu i pobedio u trci. U to vreme je to bila velika senzacija. Danas, vreme od 48 ne deluje revolucionarno, ali tada, na stazi od šljake, sa ručnim merenjem, to je bio zaista ozbiljan rezultat. Moj aktivni period je trajao od 1965. do 1972. godine, tako da su ovi najbolji rezultati uglavnom postignuti dok sam još bio u srednjoj školi i mladom odraslom dobu. Bilo je kada je 1966. godine postavljen novi nacionalni rekord u štafeti. Još uvek se sećam svih rezultata.
Kako ste uspevali da se nosite sa napetošću pre takmičenja?
-Pre takmičenja sam imao užasnu tremu, posle više ne. I dalje misim da je tu moglo da se pomogne, da se neko bavio sa mnom mentalno. Zanimljivo je da nikada nisam ranije krenuo kod starta. Nijednom. To pokazuje da nisam bio naročito agresivan starter. Iako sam po prirodi nestrpljiv, tamo sam se nekako uzdržavao. Možda je to bilo baš usled uzbuđenja.
Kakav je osećaj bio ući u reprezentaciju?
-O reprezentaciji su klubove uvek obaveštavali pismom, a Radovan je to dočekao sa ogromnom radošću. Nismo pravili neku veliku proslavu, ali su to ipak važni trenuci. Na takmičenju za reprezentaciju sam toliko želeo da uđem u istu, da sam se praktično bacio u cilj: uši, nos, usta, laktovi, sve mi je bilo krvavo, ali izgleda da je upravo ta posvećenost ubedila one koje je trebalo. Pripreme za juniorsko Evropsko prvenstvo u Odesi su takođe bile sjajno iskustvo, bio je to prvi put da sam leteo avionom, a u Moskvi su nas od jednog do drugog aerodroma vozili starim, sivim autobusom. Radi efekta, organizatori su sa nama smestili tri Ruskinje, koje su naravno, zajedno sa nama otpevale dobro poznate pesme „Volga, Volga“ i „Moskovske večeri“. Sećam se da smo prolazili i preko Crvenog trga i bio sam zapanjen što su čak i brojevi na kućama bili ogromni, visoki pola metra. Sovjetski svet je delovao veliko u svakom pogledu. U Odesi su reprezentacije bile smeštene na brodu, stanovali smo u malim kabinama. Tamo sam upoznao strane sportiste, Turke, Bugare, Mađare, takmičare iz reprezentacija. Moje jezičke veštine nisu bile baš neke ali smo se ipak razumeli. Sport je često kao muzika: neka komunikacija i dalje funkcioniše.
Umesto priprema za olimpijske igre, letovanje sa ljubavlju
Da li vam je puno posebnih priča ostalo u sećanju sa putovanja u inostranstvo?
-Mnogo njih. U Odesi, na primer, svi su donosili nešto, što se moglo zameniti za dosta novca, za rublje. Ruski mladići su došli do broda i vikali „davaj, davaj“, zatim nas odveli u park, iza žbunja i tamo se odvijala trampa. Dao sam, uzeo, razmenjivali smo vetrovke, kaiševe za satove, farmerke. Takođe sam kupio neke Sputnik suvenire u prodavnici duvana, i usput se ispostavilo da je jedna od novčanica od 100 rubalja koje sam dobio bila još iz 1860. godine. Takvih stvari se čovek seća. Jednom smo stigli u Zagreb na memorijalni turnir Hanžeković. jer se ekipa vratila kući iz Košica autobusom, i mi, Boriška Menjhart, Laci Kečkeš, Evi Buranj i ja, izašli smo iz autobusa na železničkoj stanici u Senti i odmah uskočili u voz za Rijeku kako bismo stigli na turnir u Zagreb. Bukvalno smo sa puta upali na stadion. Kod Boriške, naše drugarice iz kluba su nam bili papiri i pasoši, ali je ona zaboravila torbu u tramvaju. Istrčao sam nasred puta, zaustavio jednog motociklistu koji je prolazio, stigao tramvaj, uzeo torbu i otrčao nazad kod ostalih. Valjda me je baš taj sprint od petsto metara toliko opustio, da sam posle toga stao na start potpuno miran – i lako pobedio u trci.
Kakva je bila atmosfera u reprezentaciji, posebno sa nacionalne tačke gledišta?
-Nikada, nijednog trenutka, nisam osetio bilo kakav problem zato što sam Mađar. U stvari, osećao sam suprotno. Često su me tretirali kao nešto posebno: „evo ga naš Mađar“, govorili su veselo. Nisam doživeo nikakvo neprijateljstvo niti napetost ni od Hrvata, ni od Slovenaca, ni od Makedonaca ili bilo koga drugog. Ali ono što mi je najviše ostalo u sećanju, bilo je ovo: 1972. godine, pre Olimpijskih igara u Minhenu, smatrali su me potencijalnim članom tima, a kao mladić koji je bio zaljubljen, radije sam otišao na more sa devojkom, nego da učestvujem u pripremama za olimpijske igre. Sada već mogu sa sigurnošću da kažem da je to bila neverovatna glupost sa moje strane. Mnogo stvari čovek vidi drugačije kada se osvrne na prošlost.
Da li je vaše sportsko iskustvo bilo važno u vojsci?
-Jako. Imao sam dvadeset sedam godina kada sam otišao u vojsku. Moja sportska prošlost je tamo sa sobom nosila veoma veliki prestiž. U početku, naravno, nisu znali ko sam. Ubrzo je postalo jasno i na kraju sam praktično bio odgovoran za sport u kasarni. Rukomet, fudbal, šahovski turniri, sve je moralo biti organizovano za hiljade vojnika… Vrhunac ovoga bilo je takmičenje u Sisku, na kom je učestvovalo nekoliko kasarni. Pre toga sam učestvovao u jednom odlično organizovanom kursu u Zagrebu, gde nije bilo samo atletskih aktivnosti, već smo se bavili i mačevanjem, jahanjem konja i ronjenjem.
Bila mi je potrebna posebna dozvola radničkog saveta da bih se takmičio
Kako ste doživeli promenu pred kraj karijere?
-Bio je jedan period kada nisam imao baš rivale u Vojvodini na 400 metara. Onda su došli Gabor Lenđel i Laslo Ubori, koje sam u početku lako pobeđivao, ali su kasnije sve češće oni pobeđivali. Oni su bili veoma talentovani trkači, a kasnije su postizali ozbiljne vremenske rezultate. Kada sam video da me mlađi momci redovno pobeđuju, počeo sam da osećam da je vreme da prestanem. Ono što mi je ostalo u sećanju nije bila neka dramatična, finalna trka, već spoznaja da sam umoran i da ne želim da ostanem u tome kao gubitnik.
Ištvan Danko danas (Foto: privatna arhiva)
Ali ste zato ostali u pokretu?
-Dugo sam džogirao, kasnije sam počeo da vozim bicikl. Ne takmičarski, već zbog toga što mi je prijalo. Imao sam dalmatinca, s njim sam na dnevnoj bazi išao do obale Tise i parka. Kasnije sam i sudio, to sam radio dugo vremena, ali sam poslednjih godina i to prestao da radim.
Šta mislite o današnjoj atletici i mladima?
-Mnogi mladi ljudi danas nisu spremni da urade ono što je potrebno da bi uspeli, a da bi se nešto postiglo, mora se znojiti, isprljati, patiti i odreći se mnogo toga. Kada sam već radio u čokanskoj fabrici salame, bila mi je potrebna posebna dozvola radničkog saveta da bih išao na takmičenja. Ipak je vredelo, jer kada bih se vratio na posao u ponedeljak, ljudi su me zaustavljali, čestitali mi, i mogao sam osetiti da to ima težinu.
Kada bi trebali da sumirate u jednoj rečenici šta vam je atletika dala u životu, šta biste rekli?
-Dala mi je takav podsticaj samopouzdanju, koji i danas funkcioniše. Promenila mi je život, moj odnos sa ljudima, poslom i zajednicama. Ako prođete kroz nešto tako kao mlada osoba, možete kasnije na tome da gradite. Iz tog doba sam poneo nešto sa sobom, što i danas može da se koristi. Šteta što mnogi mladi ljudi danas ne iskoriste ovu priliku. Bilo je lepo, bilo je dobro, nažalost prošlo je. Uloženi rad, posvećeno slobodno vreme, žrtve, isplatile su se sa kamatom.
Robert Badiš
