-Ma daj Brljo, ne gnjavi klince, već treći put pričaš tu priču! – dobacili su saigrači Božidaru Fogarašu, koji je upravo mladim igračima prepričavao jedan od svojih junačkih poduhvata na fudbalskom terenu.

-Moguće, ali ovako kako je sada pričam, još je niko nikad nije čuo! – uzvratio je Brljo.

Kada je reč o priči koja sledi, nalazim se otprilike u istoj situaciji u kakvoj je bio čika Brljo sa svojom pričom. Ispričao sam ovu svoju mnogim ljudima, ali u obliku u kom je sad stavljam na papir, niko se sa njom nije susreo – sve do ovog trenutka.

Ionako niko neće verovati – uvodnik, bez potpisa

-Najbolje da izabereš sportsku rubriku, jer s obzirom na taj snažan, gotovo opsesivan osećaj za pravdu, svojstven porodicama Korpa i Tőke, a poznajući tebe i tvoje pretke, bilo gde drugde bi poludeo. Uostalom sportska rubrika je odlična, jer za 3:3 ne može da se kaže da je 1:1 – ove reči Janoša Kubata mi i dan danas odzvanjaju u ušima, iako sam imao jedva šesnaest kada ih je izgovorio.

Šahovski i stonoteniski trener, kao i sportski menadžer, koji je u Jugoslaviji pod embargom organizovao revanš meča između Bobija Fišera i Borisa Spaskog (prvobitno održanog u Rejkjaviku) u Beogradu i na Svetom Stefanu, sedam godina kasnije je sa zadovoljstvom primetio da sam se 2003. godine pridružio sportskoj rubrici lista Mađar So.

Zapravo, to je za njega bilo toliko umirujuće, da je, kada mu je tadašnji glavni urednik, koji se spletom okolnosti zvao Peter Kokai, poverio zadatak da napiše uvodni članak za božićni broj, njegova sklonost ka traženju lakšeg puta preovladala. S elegantnom jednostavnošću i bez trunke griže savesti, prepusti je taj zadatak jednom dvadesettrogodišnjem novajliji. Dobro mislite, taj žutokljunac sam bio ja.

Uvodnik se rodio, a Kubat je rekao da čak ni on ne bi napisao bolji (bila je to ljubazna laž sa njegove strane, ali sasvim prihvatljiva). Međutim, trebalo je navesti Kokaija da proguta činjenicu da uvodnik za najiščekivaniji broj u godini nije napisao bivši glavni urednik, već neko ko je u listu tek osam i po meseci, a ko je uzgred izgledao kao tinejdžer, no to je bila sasvim druga stvar. To je Kubat odmah i uradio, ali je Kokai napomenuo da će o tome morati da obavesti uređivački odbor. Naravno, ja nisam bio prisutan, ali po svemu sudeći, Kubatov potez, preduzet bez prethodnog odobrenja, izazvao je pravu pometnju. Međutim, pošto se tekst svima dopao, doneta je „solomonska odluka“: članak će biti objavljen, ali bez potpisa autora.

I tako se dogodilo da glavni članak na naslovnoj strani izdanja lista Mađar So od 24. decembra 2003. godine nije imao autora (ko god sumnja u to, neka mi se slobodno javi, taj kuriozitet još uvek čuvam kod sebe).

Ali, baka Tőke se pobrinula da identitet autora uvodnika ne ostane tajna, budući da je bila ranoranilac, pozvala je sve svoje prijatelje i rođake (a to je popriličan broj ljudi) između 5 i 7 ujutru, kako bi sa njima podelila veoma važnu informaciju. A to je da iako uvodnik nije potpisan, zapravo ga je napisao njen unuk, Janoška (koristim ovu priliku da se izvinim svima kojima je Božić počeo u zoru uz ovu vest, ja sam bio samo saučesnik, a cela stvar je potekla od Kubata).

Mama, ja nisam hteo ovakvog konja…

Ali vratimo se u period kada je odnos 3:0 počeo da se pomera prema 1:1. kada su se nad Mađar So-om nadvili crni oblaci, poznati kao „preterani politički uticaj“.

Kada je glavna urednica M.V. (1959.) saopštila da plivačko prvenstvo Vojvodine na duge straze moramo da propratimo samo zato što je događaj trebalo da otvori Šandor Egereši, predsednik pokrajinske skupštine, konačno sam počeo da shvatam na šta je Kubat mislio kada je govorio o onom snažnom osećaju za pravdu, proisteklom iz mešanja loza Tőke i Korpa, a osećao sam i to da su moji dani u ovoj redakciji odbrojani.  Uprkos mom slepom verovanju u natpis na drvenoj pločici koju sam dobio za svoj osamnaesti rođendan, a koji je glasio: „Moram dobro da pazim na sebe, jer sam ja jedan jedini, dok drugih ima mnogo, njih je lakše zameniti“, morao sam da se suočim sa istinom, a to je da će oni koji su deo veće grupe ostati, a jednog dana ću ja biti taj koji će morati da spakuje stvari i da ode.

Revolucija i blokada e-maila

Ali, pre nego što je došao trenutak odlaska, 23. oktobra 2016. godine, na dan revolucije, osnovan je Szabad Magyar Szó.

Iskreno govoreći, trenutak nastanka istog je malo kome doneo više nervoze nego meni, budući da sam se baš tog dana zatekao u Budimpešti, odakle sam uredništvu u Senti slao tekstove i fotografije sa Svetske turneje u stonom tenisu. Tačnije, slao bih, da sistem za elektronsku poštu nije pao usled hakerskog napada, mada Ištvan Latak 2016. godine svakako nije imao Gmail adresu. On je takve stvari smatrao više neozbiljnim hirom nego nečim zaista korisnim. Dakle, koliko god da sam se radovao ovoj zavrzlami, istovremeno me je i iznervirala, jer sam donekle naslućivao već šta se sprema.

Do tada sam već osam godina bio urednik sportske rubrike, a upravo u to vreme se pojavila vest da se u Bačkoj Topoli gradi fudbalska akademija, uz značajnu finansijsku podršku mađarske vlade. Do tada je Mađar So već prošao kroz veliku čistku, nekoliko ljudi je otpušteno, među kojima i moji prijatelji, a koji su bili aktivni u okviru Szabad Magyar Szó-a. Zatim sam jednog dana odlučio da napišem istraživački tekst o celokupnoj fudbalskoj situaciji i da ga pod pseudonimom objavim u Szabad Magyar Szó-u. Dobro sam znao da u Mađar So-u ne mogu da ga objavim, jer je sadržao kritike upućene tadašnjem rukovodstvu SVM-a. A i nisam video svrhu toga da se, od celokupne količine informacija prikupljanih tokom više nedelja istraživanja, u konačnom obliku pojavi samo jedna desetina.

Iskreno govoreći, u nekoliko navrata su mi sreća i mreža kontakata koju sam tokom godina izgradio išle na ruku: ponekad bih sasvim slučajno, naišao na zanimljive informacije koje sam potom mogao da iskoristim u članku. Kada sam sve završio, rekao sam Zoltanu Vigiju, koji je tada bio glavni urednik portala, da je članak tu, „mašina radi, a tvorac odmara“, mada ćemo morati da smislimo neki pseudonim. Tako je na predlog bračnog para Sabo Paloc-Mihajlovič nastao Arnold Tandori. U roku od dvanaest sati je posao poznatiji u Mađarskoj nego što sam ja bio nakon skoro decenije rada kao sportski urednik, jer je taj tekst preneo svaki mađarski informativni portal koji drži do sebe, a ime Szabad Magyar Szó proširilo se poput šumskog požara, probivši se takoreći u javnu svest.

Na tragu Tandorija iz Bačke Topole Budući da je ova tema izazvala ogromno interesovanje, jedan novinar je odlučio, ne štedeći ni vreme ni novac, da otputuje u Vojvodinu, kako bi se i lično uverio u situaciju i uzgred napravio odličnu reportažu sa lica mesta. Novinar lista 168 Ora učinio je isto. Najpre je posetio Sentu, saznavši da je sportska redakcija dnevnog lista Mađar So smeštena u tom gradu na Tisi, te je odlučio da svoju reportažu započne upravo tu, pre nego što nastavi put ka Bačkoj Topoli. Čak me je i potražio i vodili smo veoma prijatan razgovor, a onda se približio trenutak rastanka i on je rekao:

-Idem sada u Bačku Topolu da porazgovaram sa Arnoldom Tandorijem, jer on sve ima u malom prstu!

Svim silama sam pokušavao da ga ubedim da Tandori ne zna apsolutno ništa više od onog što sam mu (ne otkrivajući ko je Tandori u stvari) ispričao tokom proteklih sat i po, ali je sve bilo uzalud: on je zauzeo čvrst stav, insistirajući na tome da obavezno mora da razgovara sa Tandorijem, kao i da bi bilo dobro da dobije njegov broj telefona. Čim sam priznao da ja nemam Tandorijev kontakt, u njegovim očima sam postao još sumnjiviji, a bio je sasvim u pravu što je smatrao da iz mene govori zavist. Uostalom, verovatno da je taj tip, Tandori, i pametniji i lepši od mene, pa nisam želeo da ga upozna. I tako je stvar bila rešena: ja sam iz kafea Zen krenuo kući, a on je otišao za Bačku Topolu. Nekoliko dana kasnije, dobio sam od njega e-mail, u kom je pisalo: „U Bačkoj Topoli čak ni u kafani ne poznaju Tandorija, nisu ni čuli za njega, ali su pročitali članak i pričali mi ponešto o građevinskim radovima. U svakom slučaju, hvala na pomoći, a ako se kojim slučajem pojavi Tandorijev broj telefona ili neki drugi kontakt,  molim te, prosledi mi ih.“

Odlomak iz motivacionog pisma

Osam meseci nakon što je članak objavljen, dao sam otkaz u dnevnim novinama i odlučio se za znatno više posla, uz nešto manju platu, u listovima Családi Kör i Szabad Magyar Szó. U međuvremenu, s vremena na vreme, slušao sam jadikovke kolega koji su ostali u pomenutom dnevnom listu tipa „znaš, bilo bi dobro otići, ali ja imam dete“. Kada bih odgovorio da su me, u trenutku kada sam dao otkaz kod kuće čekala deca od pet i tri godine, obično bi nastupila duga tišina, a tok razgovora bi bio prekinut. Kada bi me neko priupitao zašto to radim, zašto se jednostavno ne prilagodim, ne ćutim i ne uživam u plati koja je za polovinu veća, uz manje rada, kao što to čine mnogi drugi, uvek sam davao isti odgovor, upravo onu rečenicu koju sam svojevremeno zapisao na kraju jednog motivacionog pisma. Dodaću da je za to bila potrebna ogromna vera, a možda i isto toliko, ako ne i više, samopouzdanja; a ko god je sa šesnaest godina svoje priloge za Képes Ifjúság potpisivao sa TökéJ, ovo potonje mu svakako nije nedostajalo.Što se tiče rečenice na kraju pomenutog pisma, a koja je u širem smislu bila inspirisana Atilom Jožefom, glasila je ovako:„Ceo svoj narod ću informisati/ i to ne na nivou srednjoškolca!“

SZMSZ slavi 10 godina! (Foto: szmsz.press)