Gotovo svi, čak i oni manje obrazovani, upoznati su sa pojmom prostitucije: to je seksualna eksploatacija ljudskog tela radi finansijske ili druge dobiti.
Ali možda neki od vas, Dragi Čitaoci, nisu čuli za druge oblike prostitucije. Ima ih dosta, ali bih u ovom članku želeo da govorim samo o jednom njenom obliku: o političkoj prostituciji.
Stranke su poznate/ozloglašene po tome, što često menjaju koalicione partnere ili političku orijentaciju zarad svojih interesa. Međutim, svako ko je imao priliku da stekne makar i malo uvida u politiku, sigurno neće u toliko velikoj meri osuđivati ove svakodnevne političke prakse. Uistinu, politički interesi, akcije i zastupanje su politički alati, bez kojih se ova „profesija“ ne bi mogla adekvatno obavljati.
Naravno i ovde postoje nepisana pravila, crvene linije, čije prelaženje organizaciju gura u carstvo nemorala. Svaka partija sama određuje koliko daleko se usuđuje da ide u širenju granica „političkih igara“. Šta je to, što se još „uklapa“. Postoje i tradicionalne partije, koje, pored toga što predstavljaju određenu ideologiju na političkom bojnom polju, strogo vode računa o tome sa kim stupaju u političku saradnju ili koaliciju, čuvajući pritom svoj imidž, kredibilitet i političku čast. Pritom naravno vode računa i o tome da ne izgube svoj politički identitet ili poverenje birača koji ih podržavaju zarad kratkoročne, manje ili veće političke dobiti.
Oštra suprotnost ovim „čvrstim“ partijama su one partije, koje ne pokušavaju svoje političke interese da zasnuju na demokratskom moralu. Ove partije mogu biti velike, dominantne ili pak male, koje služe samo ličnim interesima, zaštiti položaja i moći svojih političkih lidera i užeg kruga stranke. Upečatljiv i gotovo jedinstven primer ove vrste manjinskih stranaka je Savez vojvođanskih Mađara. Mogli bismo reći i to da je ekstreman primer političke prostitucije i političke perverzije.
SVM je dugo, sve do svoje smrti, vodio Ištvan Pastor: nakon što se udružio sa Ildikom Lovaš, književnicom iz Subotice, njih dvoje su predvodili partiju. Nakon smrti Ištvana Pastora, kao da smo u Severnoj Koreji, vođstvo stranke je preuzeo njegov sin, Balint Pastor. On se naravno politički obračunao sa Ildiko Lovaš, te je ona ubrzo posle smrti Ištvana Pastora i nestala iz javnosti.
Balint je nastavio očevo nasleđe i spasao jednu besprincipijelnu stranku koja politizira u ličnom interesu.
Tokom mandata njegovog oca, SVM je započeo saradnju sa Srpskom naprednom strankom. Sa istom onom formacijom, čiji su lideri, kao članovi Srpske radikalne stranke, želeli da proteraju vojvođanske Mađare u Mađarsku, uz nekoliko sendviča. Paralelno sa tim, SVM je svom snagom stao i uz Fides, koji je pljačkao svoju domovinu, i držali su se toga do poslednjeg trenutka. Ignorisali su partiju Tisa, a ako i nisu, pokušali su da diskredituju nove snage. Kada je 13. aprila Pastor mlađi shvatio koliku je grešku napravio, požurio je u Peštu da poljubi „pečatni prsten“ nove vlasti.
Naravno, ovakve „prostitucione“ manjinske stranke se uvek time brane, da „moraju da budu za stolom za kojim se odlučuje“, kako bi predstavljale svoju manjinu. Ovo zapravo i zvuči dobro, a postoji i nešto racija u tome, da nema niz argumenata protiv.
Krenimo redom: stranke su dužne, pored svoje i koristi svoje zajednice, da uvek daju prednost opštem i političkom moralu. SVM je dobijao ogromne sume novca od matične zemlje koju je predvodio Fides, ali bez obzira na to na šta je trošio novac, nije smeo (nije trebalo) da ignoriše pljačku građana matične zemlje od strane Fidesa. Makar samo zbog toga što svaka forinta koja je stigla u Vojvodinu nije bila zasluga Viktora Orbana, već građana Mađarske. Sada, kada je mali Napoleon, lopov pao, Pastorovi su pomislili da će ponovo prodati svoje političko „telo“, u zamenu za novac i političku podršku zemlje matice.
SVM se nije ponašao drugačije ni na srpskom političkom frontu.
Čim je Demokratska stranka pala sa vlasti 2012. godine, odmah su prešli na drugu stranu, pod „okrilje“ ultranacionalističke Srpske napredne stranke. Tokom proteklih 14 godina, oni su na svaki mogući način asistirali u pljački zemlje od strane Srpske napredne stranke, ne protiveći se udaljavanju od Evropske unije, uličnom maltretiranju srpskih opoziciono orijentisanih građana i studenata i njihovim hapšenjima.
Dok su se druge manjinske stranke u Srbiji (Albanci, Bošnjaci) distancirale od srpske tiranske vlasti, SVM je na svaki način avanzovao da postane najpouzdaniji partner vlasti koja je uništavala Srbiju.
Nije zgorega pomenuti ni to, da su stranke, kao vodeće snage društva, dužne da pruže moralno vođstvo, jer bez ovog vođstva dato društvo može lako skrenuti sa puta pristojnosti i civilizovanosti. Što nažalost, već možemo poprilično osetiti u našem svakodnevnom životu.
SVM može postojati kao politička snaga samo dok se bavi političkom prostitucijom. Čim bi prestali da se bave ovim drevnim zanatom, prestala bi i njihova funkcija. Postojanje SVM-a je moguće samo kao klijent koji služi, za koga velika državna stranka obezbeđuje novac, državnu podršku i medijski monopol. Zauzvrat, SVM služi interesima koalicionog partnera, čak i ako to nanosi štetu mađarskoj manjini.
Boris Zec (autor je diplomirani pravnik, opozicioni aktivista iz Sente)
: (Foto: Balint Pastor, Aleksandar Vučić, Viktor Orban, Abel Pastor)
