Prema poslednjem popisu, u Srbiji je oko 38 000 ljudi starijih od 10 godina nepismeno. Od prethodnog istraživanja, broj je smanjen sa 1,96 posto na 0,63 posto. Većina nepismenih su žene, više od polovine imaju preko 65 godina i žive u južnoj ili istočnoj Srbiji. Ali nepismenih i slabo obrazovanih ljudi ima svuda oko nas, ali se retko čuje o njima.

Laslo Čikoš, koji se oseća kao kod kuće u socijalnoj politici, penzionisao se, ali je ostao aktivan: drugu godinu zaredom vodi obuku za odrasle u Horgošu.

Večernja škola – tako su se u prošlosti nazivali kursevi gde su učenici mogli da nauče zanat, ali i da nadoknade propuštene razrede u osnovnoj školi. Danas se to naziva obrazovanje odraslih, a Laslo Čikoš koordinira rad između predavača i studenata u okviru ovog programa. Mesto održavanja je zgrada bivše apoteke pored Kulturnog centra Horgoš, gde nastava počinje svakog radnog dana posle 16,45 časova.

„Kap u moru“ – tako njihov rad opisuje nastavnik istorije Jene Revid. On već godinama predaje u nekoliko lokalnih osnovnih škola, ali je prihvatio i poziv da predaje istoriju i preduzetništvo u pomenutom programu. Nastavno osoblje čine i Ervin Aroksalaši, Žužana Nađ Torma, Kornelija Vanger i Olga Radič.

Posebno devojčice ne idu u školu

Kada sam ih posetila, nastavnik je čekao učenike sa listovima za procenu znanja, koji su sedeli za stolovima u grupama od po troje ili četvoro u prostoriji koja je preuređena u učionicu. „Prelazimo kroz prednosti, mane, zamke privatnog preduzetništva i osnove bankarskog sistema“ – kaže Jene.

Dok učenici popunjavaju anketu, neko pokuca na vrata. „Izvinite što kasnim, morala sam na roditeljski sastanak“ – kaže jedna majka, koja se pojavljuje sa ćerkom. Odmah dobija jedan list i može da počne da piše.

I u ovom razredu je više žena. „Objašnjenje je jednostavno: roditelji prvo odustaju od obrazovanja svojih ćerki, kada postoji neki problem u porodici, a one su i te koje su se ranije udale“ – kaže Jene.

Dok čekamo da svi predaju kontrolni, pričam sa nekima od učenika. Njihove priče su veoma slične. Uglavnom su napuštali školu iz porodičnih razloga, roditelji su ih još maloletne davali u nadnicu, a čim bi napunili 18 godina, mogli su da nađu neki posao za koji nije bilo bitno da imaju ni osnovnu školu. Na obrazovanje odraslih su se upisali svojom voljom, jer znaju da završetak osnovne škole otvara nove mogućnosti: mogu završiti i srednju školu, a tako možda mogu i naći neki posao u Mađarskoj sa malo višom zaradom. Većina učenika koji pohađaju obrazovanje za odrasle u Horgošu je romske nacionalnosti. Iako se ovo ne može uporediti sa redovnom školom, minimalna očekivanja su i dalje ispunjena.

„Svakog dana smirujem nastavnike… Čak i ako učenici nisu bili u stanju da u potpunosti savladaju gradivo, čak i ako je rezultat samo 50 posto, to je i dalje više nego ništa, jer su se toliko poboljšali, da na primer, mogu da razlikuju račun za struju od računa za vodu. Ili, ako dobiju neki tekst, mogu ga pročitati naglas i izračunati na svom mobilnom telefonu koliko će novca dobiti za dati posao. Na kraju krajeva, ovo je škola života, koja ih takođe uči da socijalna pomoć nije jedino na šta mogu da računaju“ – kaže Laslo Čikoš.

Većina se zaustavlja na osnovnoj školi

Deca majke koja je opravdano zakasnila na kontrolni već nisu napuštala školu, dok je ona nastavila školovanje od 7-8. razreda. Kada završi osnovnu školu, želela bi da izuči neki zanat. Kada sam je pitala da li će posle toga lakše naći posao, nije mi dala ohrabrujuć odgovor. Kada sam je pitala zašto tako misli, odgovorila mi je da je to zato što su Romi.

Nastavnik ih ipak ohrabruje: razgovaraju o izgradnji mašinskog parka u Horgošu, a i u Mađarskoj je potrebno mnogo radnika. „Bilo bi bolje da ne postanu čistači ulica, već da rade uz neku mašinu, kada su već završili neku školu“ – kaže on.

„Već sa trinaest ili četrnaest godina smo pravili čerpiće“ – seća se Akoš Horvat, koji je napustio školu nakon očeve smrti, pre više od tri decenije. Sada pohađa nastavu zajedno sa suprugom i oboje žele da nastave školovanje. Akoš je već imao jedan srčani udar i zadovoljio bi se i poslom noćnog čuvara. Njegova supruga želi da bude frizerka. Jedna žena koja ima troje dece priznaje da joj je bilo teško da se vrati u školu posle mnogo godina odsustva, ali joj je želja da uči poslastičarstvo. „Volim da pravim kolače, radim to čak i bez škole, imam porudžbine, ali nemam diplomu, pa mogu da radim samo na crno za prijatelje i porodicu. Volela bih da imam mali biznis gde bih se zaista mogla razvijati“ – kaže Jelica Petrović.

Anastazija Kolompar je takođe napustila školu zbog loše finansijske situacije u porodici i počela da radi u nadnici sa svojim bratom. Bilo ih je desetoro braće i sestara. Udala se sa sedamnaest godina i ima četvoro dece. I njen najstariji sin je naknadno završio osnovnu školu, ali je on  mnogo izostajao, nije hteo da uči, a druga dvojica su završila samo 8. razred i svi rade. „Ima istine u tome da se na Rome gleda drugačije, ali ako imaju neku školu, mogu da nađu posao“ – kaže gospođa Kolompar, koja je sada u petom razredu i pored školovanja ide da čisti po kućama. Najteže joj je čitanje u večernjoj školi, a omiljeni predmet joj je matematika.

Ni priča Anet File nije o srećnom detinjstvu. Njenu porodicu su činili majka alkoholičarka i otac koji je uvek radio i bio zauzet. Upala je u loše društvo i napustila školu – sve se to dogodilo pre više od 20 godina.

„Stidela sam se zbog toga i nisam mogla da dobijem posao koji sam želela. Godinama sam radila kao nadničar, a kada sam postala punoletna, postala sam konobarica u jednoj piceriji, a zatim sam se zaposlila u krojačkoj radnji u Subotici, gde sam ostala 8 godina. To je prekinula moja poslednja trudnoća. Sada uglavnom provodim vreme sa svojim malim sinom, a vikendom radim kao pomoćnica u kuhinji i ovde učim“ – kaže Anet, koja ima dvoje starije dece iz prvog braka, iz kog je pobegla zbog nestabilnih porodičnih okolnosti. Njen prvi brak nije uspeo, ali ona i njen sadašnji partner srećno žive već 11 godina. Kada bi završila srednju školu, volela bi da radi u sektoru ugostiteljstva ili zdravstva.

Čikoš: Svi u Horgošu će imati osnovnu školu

Pre svog penzionisanja, Laslo Čikoš je od direktora Socijalnog centra u Kanjiži saznao da žele da pokrenu centar za obuku odraslih. Prijavili su se, dobili subvencije, a on je kao socijalni radnik, prihvatio ponuđenu priliku.

Od 4300 stanovnika Horgoša, 600 nema ni osnovnu školu, a više od 300 njih je potpuno nepismeno – što znači da eventualno prepoznaju slova, ali da sriču slogove ne znaju.

Prošle godine se 48 ljudi upisalo u program obrazovanja odraslih. Od toga je 19 započelo 3. ciklus, koji su i završili. Ove godine je 66 ljudi želelo da se upiše, ali je primljeno njih 51, od kojih 47 redovno pohađa nastavu – prema rečima Čikoša, ovo je ogromno dostignuće.

„U Srbiji, od 6,6 miliona ljudi, 677 000 nema osnovnu školu. Mislim da obrazovni podaci nisu bili ovako loši od Drugog svetskog rata. U Horgošu trenutno imamo učenike iz opštine Subotica, Malih Pijaca i Martonoša. Svakodnevno se barem osmehnemo ovim ljudima slušamo ih i podržavamo da se nekako izvuku iz dubokog siromaštva. Čak postoje ljudi koji žive u mnogo gorim uslovima od njih, koji nemaju ni lični broj, ni ličnu kartu, sistem ne zna za njih. Kada sam 1984. godine pisao svoj diplomski rad o Romima ovde, u Horgošu ih je živelo 383. Trenutno imamo 320 registrovanih porodica, a ovo treba pomnožiti sa najmanje 5-6, tako da ih u Horgošu živi oko 1700. Ukupan broj stanovnika je 4300. Ranije je bilo 8500. Tada je nastariji Rom imao jedva 50 godina, a danas ima i onih koji imaju skoro 70. Tada je jedna osoba imala samo pet razreda. Sada su neki Romi završili čak i srednju školu“ – priča nam gospodin Čikoš.

Čuvši ove brojke, postavljamo pitanje: Da li ih Mađari prihvataju?

„Mađara je ovde nestalo, ima ih upola manje nego što ih je bilo pre 4 decenije. Takođe ima manje i Srba, a Romi su se namnožili. Treba znati da oni pripadaju grupi Roma konjušara. Još jedan problem je što nemaju osećaj identiteta. To sada pokušavamo da promenimo. Lokalni Mađari su duboko udahnuli kada su čuli za ovaj projekat. U trenutnoj situaciji, mađarska nacionalna manjina i Romi su suočeni jedni sa drugima. Postoje oni i mi“ – gorko primećuje koordinator za obrazovanje odraslih. Kada sam ga pitala dokle će trajati tzv. večernja škola, odgovorio mi je da će trajati dok svi u Horgošu ne završe osnovnu školu.

Nadoknada zaostalog se mora nastaviti i sa mlađim ljudima

Program nadoknađivanja propuštenog znanja nastavlja se sa mlađom generacijom, i u tu svrhu su aplicirali za dva IPA projekta. „To je jako dobro, jer je lokalna samouprava u pet do dvanaest osetila da se ovaj problem mora rešiti, ne sme se getoizirati“ – zaključio je Laslo Čikoš.

Činjenicu da još uvek ima mnogo toga da se uradi potvrđuje i to da je u septembru 22 romske dece iz Horgoša krenulo u srednju školu, ali ih je do kraja meseca ostalo samo 17. Razlog je jednostavan, nisu mogli da se prilagode životu u učeničkom domu. Oni koji su ostali, putuju svakodnevno, kako bi jednog dana mogli da se pohvale višim obrazovanjem od svojih roditelja. Obrazovanje odraslih u Horgošu je akreditovano od strane Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje. U Vojvodini postoji 18-20 večernjih škola. Prema mišljenju Čikoša, Mađarski nacionalni savet bi mogao da obrati pažnju i na Rome koji pohađaju obrazovanje za odrasle, koji uče na mađarskom jeziku, a od kojih popriličan broj ima i mađarsko državljanstvo.

Na kraju našeg razgovora, Laslo Čikoš se prisetio perioda od pre nekoliko godina, kada je bio državni sekretar za socijalna pitanja. Tada je usvojen zakon kojim su Romi morali da obavljaju društveno-koristan rad i, da bi dobili socijalnu pomoć, morali su da potpišu dokument o samorazvoju, koji je zahtevao da nadoknade nedostatak obrazovanja.

Ema Grajlah

Obrazovanje odraslih u Horgošu (Foto: csaladikor.com)