„Ovo je najduži dan u mom životu“ – rekao je jedan glasač u Beogradu u rano popodne 25. oktobra. I on je svakako, još od jutra bio uzbuđen, baš kao i mnogi drugi, posmatrajući na televiziji duge redove glasača koji su se protezali ne samo kroz gradove u Srbiji, već i u Berlinu, Bernu, Tokiju, Los Anđelesu, Cirihu, Njujorku… Bilo je dirljivo videti veliki entuzijazam sa kojim su Srbi koji žive u inostranstvu odlazili na glasanje, prelazeći i po nekoliko stotina kilometara. Zašto bi zaboga neko ko je bio primoran da napusti svoju domovinu kako bi napredovao, glasao za režim koji je trenutno na vlasti? Dva i po miliona Srba živi u inostranstvu. Iseljavanje predstavlja nacionalni problem, a značajan deo anketiranih srpskih državljana izašao je na birališta u nadi da bi, nakon promene režima, Srbija mogla postati voljeni dom. Mi, Mađari se suočavamo sa istom situacijom: 43% birača u Senti glasalo je za Studentsku listu, dok je za SVM i dr Balinta Pastora glasalo svega 30%. Iseljavanje predstavlja problem i za nas, a SVM nije u stanju da spreči odlazak vojvođanskih Mađara.

Zašto Balint Pastor još nije podneo ostavku?

Ovo nije ni retoričko niti poetsko pitanje, već sasvim racionalo. Dvojica uzora i mentora predsednika SVM-a, ljudi na koje se ugledao i kojima je sa poniznošću služio, Viktor Orban i Aleksandar Vučić, dobro su se poneli u ovoj konkretnoj situaciji: obojica državnika, mada namrštenih čela i tužnih izraza lica, priznali su svoj poraz. Dana 12. aprila, u trenutku kada je Viktor Orban odlazio sa funkcije, Balint Pastor se nalazio u Budimpešti i mogao je sopstvenim očima da posvedoči kako se „veliki šef“ povlači. Orbanu je bilo važno da nekako sačuva ono malo dostojanstva koje mu je preostalo. Izrazio je zahvalnost za „ogromnu“ podršku sa druge strane granice, a zatim se oprostio. Prema mišljenju nekih, ovaj oproštaj je bio Orbanov najbolji govor. Nasuprot njemu, Vučić nije uspeo ni dostojanstvo da sačuva (ako ga je ikada i imao). Čak je i u svojim oproštajnim rečima optužio studente da lažu, ponavljajući „lagali su… lagali su..“. Možda je bio pomalo uznemiren ili se pak borio da zadrži suze? A moguće i da mu je bes pomutio rasuđivanje? Na kraju krajeva, optužio je i opozicione i nezavisne medije da lažu, a otišao je i korak dalje, nazvavši novinare „prljavim ološem“. Njegova bestijalnost nije ni tada imala granice: bio je u stanju da pobedu Studentske liste pripiše podršci evropskih zemalja i „duboke američke države“. Nakon njegovog sramnog oproštajnog govora, ljudi u Beogradu su slavili sve do zore – čovek se upita kako mu je bilo gledati i slušati narod koji njegovu propast dočekuje uzvicima oduševljenja? Slično slavlje bilo je i u Mađarskoj 12. aprila, kada su konačno uspeli da svrgnu Orbana, koji je bio na vlasti 16 godina, nešto duže od svog srpskog prijatelja, sa kojim je nekada u Subotici jeo burek.

Balint Pastor međutim, uporno odbija da izvuče neophodne zaključke iz činjenice da su njegova dva oslonca, ličnosti koje on i dalje smatra autoritetima, nepovratno podbacili. Štaviše, on svojim glasačima nije ni položio račune za kampanju blaćenja koju je vodio protiv studenata. U svetlu svega ovoga, politička sposobnost Balinta Pastora mora se ozbiljno dovesti u pitanje. On sebe naziva politički „preživelim“, čime mađarsku zajednicu u Vojvodini dovodi u nedostojanstven položaj, jer mi možda težimo nečemu višem od pukog preživljavanja. Mi takođe tražimo i suverenitet i status potpuno ravnopravnih učesnika u javnom životu, kako Mađarske, tako i Srbije. Za sada nam preostaje samo da se stidimo što takav jedan prevrtljivac stoji na čelu naše zajednice, mada smo, istini za volju, bili zavedeni. Mađarska zajednica u Vojvodini bila je lišena prava na pouzdane informacije, kao i mogućnosti da samu sebe shvata ozbiljno.

Dvojica Pastora nikada nisu ni pokušala da demokratizuju javni život Mađara u Vojvodini. Naprotiv, nastavljajući tamo gde je Ištvan stao, Balint je dodatno učvrstio partijsku hijerarhiju, ignorišući, pa čak i odbijajući od sebe kritički nastrojene intelektualce, dok su on i njegovi saradnici izvlačili javna sredstva. Nije ni čudo što im se nisu sviđali studenti, mladi ljudi koji su bili kritički nastrojeni i kreativni, i koji su pozivali na odgovornost bandu lopova koja je vladala Srbijom, kvarila njene građane (ili barem one koji su bili podložni kvarenju) i rasprodavala zemlju, ne mareći nimalo za uništavanje životne sredine.

Šta otkriva 25. oktobar?

Do 8 sati ujutru, već je glasalo 5,3% biračkog tela, a do 19 časova, izlaznost je dostigla 68%, što je ukazivalo na to da su građani postali aktivni i da su želeli da svoju političku sudbinu uzmu u svoje ruke. Dok sam pratila televizijske prenose, reč koju sam najčešće čula bila je – buđenje. Ljudi su se probudili i počeli da uviđaju šta se dešava iznad njihovih glava. Drugi najčešći izrazi bili su građanska dužnost i građanska svest, što znači da su građani koji su glasali pristupali glasačkim kutijama sa osećajem odgovornosti. Takođe sam čula ljude kako pominju pozitivnu energiju i to ne samo od mladih, već od svih koji su izašli na ulice. Takođe me je dirnulo koliko se često ovi mladi ljudi, odrasli na internetu, pozivaju na čovečnost, vraćajući time najvažniji koncept naše celokupne civilizacije u vidno polje. Za njih je važno i prijateljstvo, što smo jasno mogli da vidimo tokom protekle dve godine: vožnje biciklima, marševi i blokade bili su zajedničke akcije, koje su sproveli prijatelji i kolege.

Ljubav je bila ključna reč.

Viktorija Radič

Viktor Orban i Aleksandar Vučić (Foto: europeanwesternbalkans.com)