I evo, polako prođoše i praznici, dođe još jedna nova godina, nova nada, novi početak. I s obzirom na moje opažanje, ne bi bilo loše da nastavimo da se ponašamo jedni prema drugima i tokom godine onako kako nam nalažu običaji tokom verskih praznika. Jer vera nije vera samo ta dva dana oko Božića i Novaka, već je vera cele godine i celog života, u nama je, a ne oko nas. Sve što zapravo radimo cele godine utiče na naš život, kako izbori, tako i nečinjenja. Nekada je gore ne uraditi ništa nego napraviti pogrešan izbor.

Nego, da se vratimo praznicima. Svake godine u određeno vreme, društvene mreže su prepune polemike u vezi vere, praznika, običaja i tako dalje… S obzirom da zapravo ništa tačno ni ne znamo, to jest ne baratamo nikakvim istorijskim činjenicama potpuno tačnim u vezi sad već bilo čega, postavlja se pitanje čemu sve te rasprave. Vernici pljuju agnostike i ateiste i obrnuto. Zar se vera u tome ogleda? Sve me to pomalo podseća na naše prijatelje Sicilijance, koji su nedeljom redovno išli u crkvu da operu ruke u svetoj vodici i time je valjda sve rešeno. Meni je i kao maloj to bilo totalno čudno, s obzirom da sam čak i tada imala neku svoju predstavu ako ne o svemu, a ono barem o mnogo čemu.

Kasnije mi je cela ta priča poprimila boje licemerja, s obzirom da i dalje zastupam teoriju da cele godine treba živeti prema kanonima u koje veruješ, a ne samo nedeljom ili o praznicima. To podrazumeva mnogo toga. Podrazumeva jedan svet u kome vlada ljubav i empatija svakog dana, ne samo pomenutima. Ja volim da odem u crkvu, ali kad sama osetim potrebu, a ne po komandi. I ne verujem da se Viša sila ljuti na mene zbog toga. Isto tako nemam ništa protiv toga da neko svaki dan ode u crkvu, ako oseća potrebu. Samo da je iskrenosti u tome. Jer, oni koji su spolja najveći „vernici“ često puta izjavljuju i rade neke stvari koje se kose ne sa verom, već i sa zdravim razumom, ali oni su u pravu, jer im Viša sila daje to pravo. Moje lično mišljenje je da ništa od toga ne funkcioniše tako, princip je vrlo jednostavan.

Ono što ti ne bi želeo da ti se dogodi, nemoj ni drugom raditi.

Postali smo sebični i otuđeni u silnoj jurnjavi za nečim što nam je veoma često ispred nosa, samo ga ne vidimo. Čuvajmo sebe, porodicu, iskrene prijatelje, koji mnogo više vrede od bilo kakvog bankovnog prepunog računa, jer sve te pare ne mogu da nadoknade toplinu, iskrenost, lepotu života. Kada nemate sa kim da ih podelite, vi ste siromašan čovek, a to ni ne shvatate.

Zatim, običaji. Poštovanjem običaja samo tih par dana u godini, nećete ništa bitno promeniti u životu, garantujem. Čitam često polemike na temu šta sme, šta ne sme za ovaj ili onaj praznik. Pod jedan, svi su ti običaji manje ili više paganski, pa se vraćam na početak ovog teksta, tačnije, da mi zapravo ništa ne znamo ili vrlo malo o pravoj istoriji. Nije džabe ona izreka „Istoriju pišu pobednici“ , u prevodu, ko zna koliko je puta izmanipulisana. Isto tako, rečenica „Tako treba“, često je pokriće za veoma neverska činjenja, kao i večno opravdanje za štošta. Kada pomenem reč „vera“, pominjem je u njenom pravom značenju, koje je zapravo veoma uzvišeno i iskreno. Vera je u nama samima, što znači da prvo morate verovati u sebe, a time se povezujete i sa Višom silom, nazovimo je Bogom, Univerzumom, kako god hoćete. Mi smo deo svega toga, mali, ali bitan.

Tako da, želim vam sve srećno i berićetno i probajmo bar i ostatak godine da se ponašamo kao ljudi, isplatiće se višestruko.

Ljudmila Janković Gubik