Pročitah pre neki dan nešto zanimljivo i životno. Mali pasus, ali je ostavio utisak. Bez preteranog lajf kouč tipa kvazi intelektualnog tandaranja, te dve rečenice su me nagnale da razmislim o tome koliko zapravo često ne vrednujemo dovoljno sebe. U kom smislu? U smislu toga da veoma često zaboravimo da volimo sebe onakve kakvi jesmo, da veoma često kopamo po prošlosti ne bi li ispravili krive Drine koje se i ne mogu ispraviti, baš zato što su u prošlosti.
Druga je tema učimo li iz svojih grešaka ili ne, ono što prečesto ponavljamo može značiti da nešto još nismo naučili. Istina je zaista da ako ne volimo sebe, teško će nas voleti i drugi. Ne prihvatamo li sebe, teško će nas i drugi prihvatati. A ceo život zapravo provodimo čekajući neko odobravanje i znake da smo nešto dobro uradili, zaboravljajući da sve to treba da dođe upravo iznutra, od nas samih.
Naravno da ne možemo svakog dana ustati na dobru nogu, nije svaki dan Božić, nismo svakog dana raspoloženi. Ali se možemo svakog dana osećati dobro u svojoj koži. Kada malo bolje rasmislite, poenta je biti najbolja verzija sebe, a ne biti neko drugi, neko ko već postoji. Zato nikad nisam ni shvatala kopiranje nečijeg stila u bilo čemu, kad već možete imati svoj sopstveni. A svi imamo to nešto u sebi, samo treba malo da zavirimo i da ga nađemo. Svi možemo naći ono nešto što nas čini srećnim, jer ako možemo sebe učiniti srećnim makar na trenutak, možemo i druge.
Najužasnije osećanje je ne voleti sebe i ljudi koji dugo u tome plivaju zapravo nauče da žive na taj način, jer čovek se zaista na sve i svašta navikne. Pitanje je samo da li je dovoljno duboko potonuo da više ne može da podigne glavu? Mnogi ljudi se plaše promena, plaše se trenutka kada treba izaći iz kolotečine, a nismo svi ni isti, nekom je teško da podigne glas kada treba. Zato treba raditi na sebi neprestano. Neko trči, to ga ispunjava, nego peva, nego igra, nego slika, neko čita, mogućnosti su beskonačne.
A sve vode ka jednom te istom cilju. Biti najbolji Ja. Ne neko drugi, nego Ja. Kada naučite da poštujete sebe, lakše će vam biti da poštujete i druge.
Ne treba pristajati na patnju, treba pokušati barem transformisati je u nešto drugo, na primer kreativno. Pritom mislim generalno, ne na Vis Major situacije. Mislim na stvari koje JESU u našoj moći.
Bez izgovora. Ne treba pristajati na polovične odnose, na polovične ljude, na polovične živote. Ne pristajte na prijateljstva iz interesa, jer to zapravo i nisu prijateljstva. Ne pristajte na to da ne poštujete sebe i da se ponižavate ne bi li iskamčili mrvicu nečije ljubavi ili prijateljstva. Više ste vi od toga zaslužili. Svi smo više zaslužili.
I što je najvažnije, ne pristajte na laži! One su oružje slabih i nemoćnih, a niko od nas to nije, osim ako sam ne pristane na to.
Kao što napisah već negde, a i dalje se držim toga, nečinjenje je često mnogo gore od barem pokušaja da nešto promenimo. Jer pristajući na polovično, što zapravo nikom ne odgovara, mesto je zauzeto, na kome bi trebalo da bude nešto što nas ispunjava sasvim. Svi međuljudski odnosi bi trebalo da budu dvosmerna ulica. Ako to nisu, onda nisu za nas. Krenimo dalje. Jer samo koračanjem možemo naći drugu ulicu i drugi grad, za koji možda i ne znamo da postoji. Hrabro. Sporo ili brže, ali napred. Ako nekad i zastanemo da se odmorimo, nije greh, dok god hodamo.
Ljudmila Janković Gubik
