Kako nastaju velikani? Ljudi koje proglašavamo velikanima, ili koje smatramo velikanima obično sebe ne smatraju posebnim i drugačijim od ostalih. Biti velikan je nešto što se zasniva na vrednostima društva, na vrednostima zajednice koja nekoga proglašava za velikana. Različita društva i različite zajednice imaju različite vrednosti, pa se i ne slažu uvek oko toga koga treba smatrati velikanom. Za neke je Tomislav Karadžić velikan, a za neke Bela Duranci. U izboru velikana najposle svako polazi od sebe, od svog kulturnog i moralnog miljea, od svojih ličnih vrednosti.

Bela Duranci koji nije bio pozvan na otvaranje Sinagoge nakon završetka restauratorskih radova 2018. godine je zahvaljujući autorki teksta posetio Sinagogu sa studentima Građevinskog fakulteta Subotica (Fotografija: Viktorija Aladžić)

A velikani su uglavnom ljudi koji daju sebe neštedimice celoga života. Stvaraju vrednosti u nekoj oblasti, posvećuju svoj život dobrobiti ljudi, povode se za idealima i pokušavaju da svojim delovanjem približe čovečanstvo ili tek manju grupu ljudi ovim idealima. U svakom slučaju u naše živote unose lepotu, plemenitost i nadu. I neretko umiru sami, zaboravljeni, u krajnjem siromaštvu i bedi, ponekad čak osramoćeni i isključeni iz zajednice. No da se ne nabrajaju životopisi velikana dovoljno je samo da spomenem Nikolu Teslu, za kojeg, nadam se, svi znaju kakve dobrobiti je doneo čovečanstvu i u kakvim okolnostima je dočekao svoje poslednje dane. Neki, pak, imaju sreće da poslednje trenutke dočekaju pored svojih najmilijih.

Zapuštena fasada neogotske palate Biro Karolja (Biró Károly) u Ulici braće Radić 7 (Fotografija: Viktorija Aladžić)

Bela Duranci je najpoznatiji subotički dođoš, koji je iz Bača došao da živi u Suboticu. Prvi je diplomirani istoričar umetnosti u ovom gradu i prvi je shvatio značaj subotičkog nasleđa. Prvi je govorio i pisao tekstove o subotičkoj umetnosti i arhitekturi, još u vreme kada se u socijalističkoj Jugoslaviji popreko gledalo na zaostavštinu kapitalističkog vremena. Možda baš zato što je bio dođoš. Mi koji smo rođeni ovde i svaki dan prolazimo istim ulicama otupeli smo na njihovu lepotu. Nju u punom sjaju mogu da vide samo oni koji dođu sa strane. I imali smo sreće da je u Suboticu došao baš Bela, zaljubljenik u lepotu. Bela je bio među osnivačima Međuopštinskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, priredio je mnoge izložbe, otvorio je nebrojene izložbe, pisao je knjige, objavljivao radove, kataloge  i monografije, promovisao je nebrojene umetnike i subotičku arhitekturu gde god je za to imao priliku. Dobitnik je više nagrada, a počasni građanin Subotice postao je 2008. godine. Učio nas je lepoti, ljubavi, dobroti i ukazivao uvek na lepšu stranu stvarnosti. Njegova biografija prepuna je raznovrsnih aktivnosti i događaja i traje čitavih 90 godina počev od vremena Kraljevine Jugoslavije, Drugog svetskog rata, Socijalističke Jugoslavije, ponovih ratova, raspada Jugoslavije, bombardovanja, pa sve do izolacije zbog pandemije. U svemu tome Bela je bio svetionik i kreator subotičkog duha koji opstaje zahvaljujući njemu i njemu sličnim ljudima i koji će živeti sve dok ima ljudi koji su ga voleli i koji su ga sretali na subotičkim ulicama, u galerijama ili kafanama. Bela nam je svima ukrašavao život bojama slikarskih platna i secesijske arhitekture, vedrim duhom i nebrojenim šalama. Njegov život je imao mnogo aspekata i jedno je sigurno njegov odlazak veliki je gubitak. Bela je na žalost svoje poslednje nedelje provodio u domu, izolovan od svoje supruge, izolovan od drugih ljudi, od svega što je voleo. Ničim se to više njemu ne može nadoknaditi. Od Bele smo primali i uzimali: znanje, lepotu, dobrotu, a malo šta od toga smo mu vraćali.

Ulazna kapija u palatu Karolja Biroa (Fotografija: Viktorija Aladžić)

Od našeg odnosa prema ljudima koje smatramo velikanima njima je čini mi se mogo važnije kako se mi odnosimo prema njihovim delima, prema moralnim, umetničkim i drugim vrednostima koje su uspostavili. Ono što prati život velikana jeste potreba zajednice da se velikanima na neki način oduži, bilo nagradama, priznanjima, bilo omažima i sećanjima, pri čemu su izgleda omaži češći od nagrada. Da se odužimo čika Beli treba da budemo bolji ljudi, da se više volimo, da poštujemo jedni druge, da poštujemo umetnička ostvarenja onih koji su ovde bili pre nas i da poštujemo one koji će doći posle nas, da za njih čuvamo naše vredno umetničko i graditeljsko nasleđe.

Fasada Velike terase na Paliću u raspadanju (Fotografija: Viktorija Aladžić)

Još jedan velikan bio je tema dana proteklih nedelja: nekadašnji gradonačelnik Subotice Biró Károly. On nije bio jedini značajni subotički gradonačelnik, ali je bio onaj koji je svojim delovanjem na Subotici ostavio najjasniji vizuelni i graditeljski pečat. Za vreme njegovog mandata izgrađeni su najznačajniji objekti u Subotici i na Paliću. Ne možemo znati šta bi njemu značila počast koja mu je odata podizanjem skulpture na malom Korzou, ipak ono što bi bilo daleko prikladnije i što bi bilo u duhu ideja koje je Károly materijalizovao jeste da je tim novcem mogla da bude restaurirana fasade izvanredne neogotske palate koja je bila njegovo vlasništvo i u kojoj je živeo, a koja se nalazi u Ulici braće Radić 7. Još važnije od toga bila bi restauracija Gradske kuće oko koje će uskoro morati da se postave skele da delovi krovnih elemenata koji otpadaju sa nje, nekog ne povrede. Krov Gradske kuće prokišnjava na više mesta, a najgori deo je prodiranje vlage u prostorije Istorijskog arhiva gde se čuva istorijska građa Subotice neprocenjive vrednosti.

Skulpture Jakaba i Komora u parku ispred Gradske kuće (Fotografija: Viktorija Aladžić)

Pored toga Biró Károly je bio zaslužan za izgradnju kompleksa objekata na Paliću: Velike terase, Vodotornja i Ženskog štranda. Sva tri objekta danas su u lošem stanju, te sa njih otpadaju delovi i ljušti se boja fasada iako su Velika terasa i Ženski štrand restaurirani samo pre deset godina. Naš odnos prema delima naših velikana najviše govori o tome koliko ih poštujemo. Svi ovi objekti koje sam pobrojala, kao i Sinagoga i još neki drugi delo su dva čuvena arhitekte koji su radili širom Ugarske na prekretnici 19-tog u 20. vek. Radi se o Marcelu Komoru (Komor Marcell) i Deže Jakabu (Jakab Dezső). U Istorijskom arhivu Subotice čuvaju se izvanredni secesijski crteži Deže Jakaba. Njih dvojica stvorila su najlepše secesijske arhitektonske detalje i izuzetna arhitektonska umetnička ostvarenja, a mi smo im odali počast neverovatno ružnim skulpturama koje se nalaze u parku ispred gradske kuće, skrajnute na travnjaku pored pešačke staze. Šokantna ružnoća skulptura Komora i Jakaba stoji kao podsetnik koliko malo zanatske i umetničke veštine mi danas možemo da proizvedemo u odnosu na ono što su mogli ljudi početkom prošlog veka. Pred očima ove dve skulpture, naša najveća i najvrednija skulptura – Gradska kuća podleže zubu vremena, čeka neka bolja vremena u kojima će lepota, iskrenost, dobrota opet biti važniji od profita.

Zastava, grb, iškrabana originalna drvena kapija i četiri erkondišna na terasi izvanrednog neobaroknog doma Titusa Mačkovića pokazuju naš odnos prema njegovoj zaostavštini i stotinama kuća u kojima i danas živimo, a koje je on projektovao. Ta deca koja škrabaju kapije naših subotičkih kuća ne znaju ništa drugo osim prskanja sprejom i tipkanja po tastaturi. Nemaju pojma o izuzetnoj stolarskoj veštini koja je potrebna za izradu ovakve kapije i o tome da danas to više niko ne ume da napravi. Mi ih tome nismo naučili. (Fotografija: Viktorija Aladžić)

Što se našeg najvećeg subotičkog arhitekte Titusa Mačkovića tiče, arhitekte bez diplome koji je projektovao preko 400 objekata u Subotici od kojih većina i danas stoji, njemu još uvek nije ukazana nikakva počast. Njegova kuće u Ulici braće Radić 4 takođe je zapuštena i devastirana. A donedavno niko nije ni znao ko je Titus Mačković. Ima mnogo načina da se odužimo velikanima, a ono što činimo posle njihovog odlaska nije više zbog njih već zbog nas. Ti su postupci ogledalo naše duše, odnosno bezduše, a ne njihove.

 Bela Duranci na dodeli nagrade Europa Nostra u Baču 2018. godine, naslovna fotografija: Zdenko Štricki