Kad god osećam da sam se umorila, da mi je dosta onoga što baš treba da uradim, završim kod nje. Tokom epidemije sam je međutim i ja malo izneverila, dok ona nikoga nikada nije ostavila u nevolji. Ruke maserke Marije Bolvari Zrinji su produžetak njenog srca, kaže ona, i ne masiraju samo telo, već i dušu.
Slavimo ove godine, istina? Dugo ste radili kao trgovac, ali koliko godina već samo masaža igra glavnu ulogu?
-Jubilarnih deset godina: puno ljudi, puno situacija, divan doživljaj. Nikada se nisam pokajala. Za vreme korona virusa sam se pitala da li bi trebalo da se vratim u trgovimu, ali srećom, preživeli smo. Mogla sam da ostanem pored stola.
Vaše prvo iskustvo u vezi sa masažom je vezano za jedan doživljaj na moru. Zašto ste tada dospeli na sto?
-Kada neko radi kao radnik, iskorišćavaju se njegova snaga i vreme. Radila sam na moru, bila sam veoma iscrpljena od puno posla i vrućine. Želela sam da iskoristim svaki trenutak, žudela sam da odem na kupanje, da se sunčam, ali je to bilo veoma teško uklopiti. Počelo je da se pokazuje to što sam iscrpljena. Upoznala sam jednu gospođu koja me je upitala zašto ne dođem kod nje na jednu masažu. Nisam ni znala o čemu govori, ali me je privukla ideja da doživim nešto novo i to mi je zaista potpuno promenilo život. Osećala sam da mi masaža daje snagu, da me odmara i leči. Bila sam prilično iznenađena blagostanjem posle masaže. Jer to jeste rezultat masaže. Ako neko ode kod frizera, manikira, tamo vidi rezultat ili kod pekara dobije hleb, ali kod masaže nam osećaj blagostanja govori šta dobijamo. Privlačilo me je da otkrijem šta je to, istraživala sam i kapije su se otvorile.
Da li je masaža dobra za sve?
-Nije preporučljiva jedino obolelima od raka i onima koji imaju temperaturu. Ali tokom masaže se pokrene cirkulacija krvi, limfe, a kada započnu metabolički procesi, počinje i život u telu. Moždana tečnost se tokom masaže pročišćava, svežiji smo, dok se i opuštamo, jer nervna vlakna ne samo da dobijaju kiseonik, već i jačaju.
Da li je mnogo ljudi već izlečeno pod vašim rukama?
-Dobar je osećaj kada vidim koliku pomoć donosi moj rad. Ako čovek dobije dodatnu priliku da bude sa svojim voljenima, da bi doživeo još lepih stvari i poboljšao kvalitet svog života: ako bolje spava, lakše hoda, povrati mu se snaga i volja za životom. Tada je sve vredelo.
Da li ste u svom radu osetili posledice epidemije korona virusa?
-Imam trideset – četrdeset posto manje posla, jer se ljudi jako plaše zbog korona virusa. Postrojili su nas uz zid, i ne mogu dovoljno da se naobjašnjavam da masaža čini samo dobro, jača imuni sistem, i mnogo boljeg donosi nego panika i strah koje je uzrokovala epidemija. Ali moja porodica me je podržavala i dobri Bog mi je bio podrška, te sam izdržala. Moja podrška je moj muž, on se brine o posteljini, uljima za masažu i održava salon.
Jednom ste rekli da i ne masirate rukama već srcem. Kako ste to mislili?
-Ruke su samo sredstvo, a srce je ljubav, duša, i to iznedri rad iz mojih ruku. Moji prsti i ruke se pokreću tako kako moje srce to oseća. Svi se iznenade tome da znam više o njima nego sami oni o sebi. Stranci smo svom telu, nažalost. Nisu nas tako ni vaspitavali, a i otuđili smo se. Sve počinje u detinjstvu, i ako čovek tada izgubi ovu vezu, teško je ponovo je uspostaviti. Život u sedećem stavu, neaktivan, doživljaj stvari koje se dešavaju, stres, psihoze, sve to utiče na nas. Ljudi se plaše, padaju u paniku. Malo se smeju, malo spavaju, malo se raduju. Još smo i u sasvim dobrom stanju u odnosu na to kakvim životima živimo. Ljudi jadikuju, ne nalaze parking, žale se na vreme, ili o doživljajima kod kuće, na poslu. Naše telo sve zapisuje i moje ruke to osete. Pokušavam da opustim čoveka, otpor potiče odnekud, to tako funkcioniše i tako je i normalno. Svaki pokret je upravo takav kakav i treba da bude. Pokušavam da pokrenem napetost, da je oslobodim odatle gde se nalazi. Moramo da otpustimo stvari, da prevaziđemo situacije. Često ne vidimo šumu od drveta. I najčešće stvari nisu onakve kakvima nam se čine. Čovek mora da bude u ravnoteži sa samim sobom i sa prirodom. Mnogi me zamole da se više bavim njihovom glavom, i to je meni uputno da im je u glavi veliki haos. Često se tada preznojim, mnogo više nego kad masiram leđa nekog velikog čoveka.
Nikada se ne umorite?
-Ne. Pored stola se najbolje osećam. Tu sam zaštićena od svega i zahvalna sam zbog toga. Ne brine me šta se napolju dešava, negde drugde, šta je prošlo i šta me čeka. Ja živim za te trenutke i to je ono što je divno. Ovo je zaista lepo i zahvalna sam Bogu što me je ovde postavio, jer mogu mnogo toga dobrog da pružim ljudima. Dok budem živa, to ću da radim.
Onda ću vas ovde naći i za pet godina?
-Nadam se da ću biti na istom ovom mestu, barem sam sigurna da ću biti pored stola. Ako neko napravi korak prema meni, da mu pomognem, onda ja nemam prava da to i ne uradim. Jer, to je čovek, nije samo osoba, jer oko njega uvek žive i drugi: partner, porodica, deca, okolina, na koje će uticati to što će se taj čovek bolje osećati. Svi osećaju ako treba da dođu ovamo. A meni je mesto ovde, da bih dala ljudima smisao, snagu za borbu, da prežive i lakše podnesu svakodnevicu. Ako sam ja za ovu deceniju stekla to poverenje, onda ne mogu da odem ili da prestanem ovim da se bavim. Ne mogu drugde da budem srećna. Za mene ovo predstavlja sunce, nebo. Volim Suboticu i ovdašnje ljude. Zahvalna sam što postojim, što mogu da radim ovo, i da ostavim trag da sam živela, živim.
Foto: Margareta Tomo
