Viktorija Aladžić: Priča o mojoj bašti

Baštovani su nekada bili ugledni stanovnici Subotice. Parcele na kojima su uzgajali povrtarske kulture nalazile su se oko nekadašnjih bara i pored močvara na crnom, za bašte kvalitetnom zemljištu, punom hranjivih materija koje su nastale truljenjem biljaka iz močvare ili bare. Njihova zanimanja su uneta i u katastarski premer grada iz 1838. godine. Većina ostalih stanovnika Subotice bili su zemljoradnici na salašima negde u ataru i često i kućom u gradu. Živelo se na dva staništa, leti i za vreme poljoprivrednih radova živelo se na salašu, a zimi se vodio građanski život u kući u gradu. No i dvorišta u gradu imala su prednji travnati deo za napasanje konja kojima su se prevozili do salaša, ili krave koja je snabdevala mlekom, sirom, kiselim mlekom ili surutkom čeljad u gradu. Pored toga postojao je ograđeni deo gde je bila smeštena pilež, možda po neka svinja, čardak sa kukuruzom. Iza toga bila je bašta, i ako je dvorište bilo dovoljno veliko, na kraju parcele, nalazio se voćnjak. U prednjem delu bio je neizbežan orah, loza koja je pravila hlad pred kućom (pred našom kućom bila je zasađena časla, stara sorta belog grožđa), cvetne leje, kopani bunar i bunar za prikupljanje kišnice. Svako domaćinstvo bilo je samoodrživo, a kuća je bila energetski efikasna. Gradili su je sami stanovnici od nabijene zemlje: braća, komšije, prijatelji, kumovi, pomažući jedni drugima.

Dvadeseti vek doneo je veru u slobodu, elektrifikaciju i industrijalizaciju, u savremenu tehnologiju koja će doneti rešenja za sve naše probleme. Kada je počelo uvođenje električne energije zaista je izgledalo tako, odjednom je sve bilo mnogo lakše. Pojavile su se fenomenalne mašine kao traktor ili veš mašina. Nakon drugog velikog rata izvršena je agrarna reforma i kolonizacija prema Zakonu donetom 1945. godine. U Vojvodini je izvršena kolonizacija boraca, nove klase novog društva, koja je zasluživala sve počasti za ostvarene uspehe u ratu. Na području Subotice bilo je formirano 28 kolonija. Za koloniste transport do novog mesta stanovanja je bio besplatan. Sve troškove oko transporta snosio je Agrarni savet. Na važnijim usputnim stanicama kolonistima se delila hrana. Shodno zakonu, kolonistima je bila dodeljivana nečija kuća sa okućnicom i zemlja, kadkad i vinograd. Kada su kolonistima podeljene kuće i zemlja, pristupilo se obavljanju drugih poslova. Jedan od poslova bio je organizovanje tečajeva za pridošlice kako bi se što pre adaptirali na novu sredinu, na novi način života i privređivanja. Već u toku zime 1945-46. organzovani su tečajevi iz poljoprivrede i vođenja domaćinstva.

Zemljišni fond agrarne reforme i kolonizacije bio je upotrebljen i da ojača socijalistički sektor kako davanjem zemlje seljačkim radnim zadrugama, tako i stvaranjem državnih poljoprivrednih dobara. Razvitkom agrarnih odnosa posle Drugog svetskog rata u Vojvodini su nastala tri oblika zemljišnih poseda: državni, zadružni i privatni. Godine 1950. državni sektor u Subotici je bio zastupljen sa 13.075 k.j., zadružni sa 32.050 k.j. površine odnosno 4.234 domaćinstava i privatni sa 19.863 domaćinstava ili 92.514 k.j. površine. Prilikom agrarne reforme veliku dilemu izazivali su salaši koji su bili razbacani po subotičkom ataru i u preraspodeli zemlje često bi se našli na sredini zemljišta državnog ili zadružnog sektora, pa su salaši na zadružnoj zemlji postali zadružni, a salaši na zemlji kolonista korišteni su za zajedničku upotrebu svih kolonista. Deo salaša bio je porušen još pre formiranja zadruga zbog povećane potrebe za građevinskim materijalom. Gradnja salaša, odnosno tradicionalnog trodelnog stambenog objekta na salašu sa otvorenim ognjištem, dve sobe i ambetušom ispred, konačno je zabranjena 1965. godine Zakonom o uslovima za izgradnju stambenih zgrada na selu (Službeni glasnik SR Srbije, br 36, Beograd, 28.08.1965. str. 853-854.). Dozvoljena je bila samo izgradnja koliba, odnosno manjih zgrada koje su bile u tesnoj vezi sa poljoprivrednom proizvodnjom. Usledio je proces zanemarivanja i rušenja salaša, ali i majura i kaštela. Agrarnom reformom i klonizacijom potpuno se promenila vlasnička struktura nad zemljom u subotičkom ataru, promenio se način funkcionisanja poljoprivrednih gazdinstava te je zabranom izgradnje salaša potpuno prekinut prvobitan način formiranja dvojnog staništa građana u Subotici, jednog u gradu i drugog na salašu u ataru.

Stanovnici koji su u subotičkom ataru živeli dvesta godina, i koji su dvesta godina upoznavali lokalnu klimu i uslove života i učili načine kako da im se prilagode na održivi način, postali su odjednom građani drugog reda, a biti seljak i individualni poljoprivredni proizvođač postalo je sramota. Mladi ljudi su počeli da beže iz sela i sa salaša u grad. A grad je dobio naselja savremenog kolektivnog stanovanja u kojima više nije bilo mesta za gajenje baštenskih i poljoprivrednih kultura. Decenijama posle toga o Subotici se sa prezirom govorilo kao o najvećem selu u Evropi, bez razumevanja i saznanja o tome šta je Subotica zapravo bila.

U svetlu klimatskih promena koje nam se nezadrživo približavaju i koje sada već teško da neko može da negira uz učestale suše, požare i poplave koje se dešavaju na svim meridijanima sveta, urbane bašte postaju ponovo veoma aktuelne. Subotica već ima dvorišta koja sa lakoćom mogu da se pretvore u urbane bašte, samo da se razbije mit da je biti baštovan sramota, da je baštovanstvo težak posao i da je besmislen jer organska proizvodnja ne može da ostvari veliku dobit. I da se zaustavi suluda izgradnja zgradurina koje profit donose samo pojedinim investitorima, a stanovnike stavljaju u vrlo ograničen životni prostor u kojem ne mogu da se razvijaju kao normalna ljudska bića.

Kad se govori o urbanim baštama ne radi se o dobiti od koje porodice treba da žive, iako bi i to bilo moguće. Govori se o opštoj dobrobiti za stanovnike, za prirodu, za grad, za insekte, za mnogobrojne ptice i razna druga bića koja u ovim baštama žive, a koji inače velikom brzinom nestaju sa naše planete pod pritiskom urbanizovanog života. U nekim od velikih gradova sveta postala je obaveza da se sve ravne neiskorištene površine upotrebe za urbane bašte, kako bi se povećala proizvodnja lokalne hrane, smanjila emisija CO² i smanjio efekat zagrevanja betonskih i asfaltiranih površina. Urbane bašte takođe upijaju veliku količinu vode koja bi inače završila na ulicama i povećala šansu od poplava. Treba imati na umu da sada više nisu podložni poplavama samo gradovi na obalama reka, i Subotica koja nema reku je podložna poplavama kod svake veće kiše. Podložna je samo zato što je prevelika količina gradskih površina asfaltirana i zato što ne postoji odgovarajući sistem odvoda atmosferskih voda sa ovih površina.

Na kraju želim da prikažem kako izgleda moja urbana bašta u malenom dvorištu u blizini centra grada, jer smatram da bi svako imao dobrobiti kada bi iskoristio delove raspoloživog prostora da sadi biljke koje daju hranu. Nisam baštovan, ne bavim se organskom poljoprivredom, ali sam želela umesto da prepisujem tuđe tekstove i preporuke o urbanim baštama, sama da isprobam mogućnosti svoga dvorišta i da govorim o ličnom iskustvu. Zato neprestano sadim biljke od kojih se neke osuše a neke prežive i bujaju. Što je veća zajednica biljaka u dvorištu i veća raznovrsnost, one bolje sarađuju, podržavaju se i štite jedna drugu. Posadila sam nekoliko voćki: kajsiju, ukrajinsku dženeriku, krušku, vinogradarsku breskvu, mušmulu i smokvu. Trudila sam se da nađem stare sorte voća koje ne treba prskati zaštitnim sredstvima i samo ih pustiti da rastu i rađaju. Pre nekoliko godina u dvorištu je bila najezda vaši na voćkama, nakon toga sam zasadila koprivu, a hibiskusi su ovde bili od ranije. Vaši su se preselile na koprivu i hibiskus, a razmnožio se i određeni broj buba-mara koje jedu vaši, tako da nakon te godine više nema problema sa vašima. Prošle godine u jagodama je bilo vrlo mnogo puževa golaća, skoro da nisam pojela ni jednu jagodu. Veći deo puževa sam pokupila činijama sa pivom, kojem ne mogu da odole i jagode sam umesto uveče počela da polivam vodom ujutro. Puževi golaći su nestali, a ja ove godine upravo berem drugi rod jagoda. Prošle godine su smrdljivi martini takođe napadali sve redom, ove godine u dvorištu ima više začinskog i lekovitog bilja a martini su nestali. Naučila sam iz toga da se priroda sama obnavlja, sama sebe leči i uspostavlja ravnotežu, samo je potrebno pustiti je da radi svoj posao.

Osim jagoda u dvorištu ima dve vrste malina, dve vrste grožđa, hodajući luk, čeri paradajz i volovsko srce, krastavac salatar, velika bela bundeva i brojno začinsko bilje koje sam zasadila samo prvi put, a sada se sa njega raseje seme i svake godine nikne na drugom mestu. Nisam se bavila pravljenjem komposta, jedini princip je da ne sakupljam opalo lišće u jesen već ga ostavim tamo gde je palo da se razgradi. Na prostore na kojima su neke biljke završile svoj biološki ciklus bacam organske ostatke povrća i voća, isitnjene ljuske jaja i koprivu, sve dok na tom mestu ne zasadim novu biljku, ili dok sama ne nikne. Bašta na ovaj način svake godine postaje bogatija, sa većim brojem biljaka, a ja svakoga dana imam nešto da uberem, počev od rukole i matovilca u proleće, pa do bundeva i mušmula u novembru, koje mi onda traju još par nedelja preko zime. Pčele i drugi oprašivači imaju cele godine razne vrste cvetova sa kojih sakupljaju hranu. To ne znači da me moja bašta kompletno hrani, niti da može da nahrani jednu prosečnu porodicu, ali znači da svakoga dana mogu da uberem nešto što nije tretirano pesticidima ili herbicidima, a kada bi u svim dvorištima bile ovakve bašte susedi bi mogli da razmenjuju svoje proizvode i dele ih međusobno povećavajući udeo zdravije hrane u ishrani koja je zbog raznih sredstava koji se koriste u intenzivnoj poljoprivredi postala opasna.

Da bi se održavala ovakva bašta nije potrebno više od dva sata rada nedeljno, a bašta privlači veliki broj ptica i insekata. Kao što sam rekla priroda se samo pusti da radi svoj posao neometena, a ona uzvraća uzdarjima svakodnevno: od mogućnosti da sedite sa jutarnjom kafom u bašti i gledate teritorijalne ratove raznih vrsta pčela na cvetovima mente ili da slušate ptice koje pevaju i čekaju da se povučete iz bašte da bi pojele preostale semenke od para kredlika čija je uloga da čiste baštu od raznih napasnika, a osim toga nose izvrsna jaja; pa do voća i povrća koje se često krije tamo gde ni ne očekujete.

 

Prof. dr Viktorija Aladžić (1959, Subotica, Srbija) je arhitekta, istraživač i aktivista u oblasti očuvanja i razvoja arhitektonskog i urbanog nasleđa. Zaposlena je kao vanredni profesor na Građevinskom fakultetu u Subotici, Univerziteta u Novom Sadu. Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i magistrirala iz oblasti Proučavanja, zaštite i revitalizacije graditeljskog nasleđa, a doktorirala na Geografskom fakultetu Univerziteta u Beogradu iz oblasti prostornog planiranja. Učestvovala je na mnogim domaćim i međunarodnim radionicama, seminarima, konferencijama i napisala brojne radove iz oblasti zaštite, valorizacije i razvoja urbanog i graditeljskog nasleđa, koji su objavljeni u brojnim domaćim i međunarodnim časopisima.

Suživot raznih biljaka na jednom mestu (2021. Fotografija Viktorija Aladžić)