Ceo dan sam zapravo razmišljala šta da napišem o osećajima koji me preplavljuju kada se setim Petooktobarske revolucije.

I onda sam shvatila da je dominantno osećanje kada o njoj razmišljam – tuga.

Tuga što smo na raskrsnici jednog vremena skrenuli na potpuno pogrešan put. Tuga, jer sam tada toliko verovala da će biti bolje, da mi ni na kraj pameti nije palo da bi sve moglo da se završi tako kako se završilo.

A ne da nije bolje, već je sedam puta gore. Isti ljudi koji su nam krv pili tada i sada su na vlasti. I bukvalno kao da nam se svete za tu revoluciju.

Sećam se tih dana Revolucije bukvalno do detalja. Sećam se osećanja koje sam delila sa svim svojim kolegama, sećam se neustrašivosti kojom smo govorili vesti, agitovali, borili se najbolje što smo umeli i znali. I uspeli smo, mislili smo tada. Uh, da mi je ovo neko pričao… Iskopala bih rupu do Kine…

Sećam se i intervjua koji sam prošle godine dala povodom 20 godina Petooktobarskih promena, sećam se koliko sam bila tužna kada sam se prisećala svega… Tužna, jer sam tada, prošle godine, definitivno shvatila da ne da ništa tada nismo uradili, već smo se ukopali načisto…

Mnogi su komentarisali nepostojanje 6. oktobra, koje nas je dopola i dovelo dovde gde smo sada, u potpuni glib, ali nije samo on kriv.

Krivi smo i mi. Najveći broj onih koji su „dizali“ tu čuvenu revoluciju, okrenuli su ćurak naopako. Kako na lokalnom, tako i na globalnom, državnom nivou. Postali su isti oni, koje smo smenjivali. Trebali smo da ih smenimo, da me neko ne shvati pogrešno. Ali nikako nismo smeli da usvojimo „moralni kodeks“ onih koje smo smenili. A to se nažalost dogodilo. Da li zbog nepostojanja samog 6. oktobra ili zbog toga što je vlast najopojnija droga na planeti, još uvek ne znam. Ali da smo zakazali, to je sigurno. Malo je nas (da, tu i sebe ubrajam), koji se nismo tom revolucijom okoristili, ne bi li sopstveno dupe obezbedili.

I tu dolazimo do civilizacijske činjenice, a to je da svi imaju svoju cenu i da će zarad vlasti, moći i novca da se pridruže i crnom đavolu, ako je to potrebno. Povraća mi se bukvalno, kada vidim ljude koji su me bodrili tada, koji su zdušno vikali iz sveg glasa zajedno sa mnom, a koji su se tako za sitne pare posle prodali, da je to za priču. Jer su sitne sve pare za koje vi svoju dušu možete da prodate. I pitam se, koliko su zapravo zaista i verovali u celu tu priču… Možda i jesu videli tada širu sliku, ali je interes sve nadvladao. I pridružili su se upravo crnom đavolu, neko za manje, neko za veće pare.

I muka mi je takođe od one čuvene rečenice „morao/la sam“. Moraju se dve stvari u životu, roditi se go i umreti. Između toga diktira vaš moral, ako ga imate. A ako ga pak nemate, deluje sve lakše, naročito u ovom današnjem svetu.

I iskreno, nekako sam ponosna na sebe zbog toga što je moja duša još uvek moja. Verovala sam tada, verovala do zadnjeg atoma svog bića, verovala da će biti sve bolje. I verovala da sve što radim, radim zarad dobrobiti svih, mog deteta, sve naše dece, da ćemo im izgraditi bolji svet. Uh, kako sam se zeznula…

Ali bih opet isto uradila. Isto bih stajala tamo, za iste ciljeve se borila, samo bih možda sada sa ovom glavom bila pametnija, možda ne bih svakom verovala.

Ali glavu ne bih ni tada ni sada pognula. I ne bih svoju dušu nikom prodala.

A vi koji ste to uradili, nadam se da mirno spavate. Valjda je ono što ste dobili, ekvivalentno onome što ste očekivali. Mada ipak mislim da ste dali mnogo više nego što ste dobili. Jer je pakt sa đavolom mnogo nezgodna stvar.

Potegne on taj ugovor kada se čovek najmanje nada.

Foto: istockfoto.com