Korona nije zezanje.

Izbezumljujuća je, nepredvidiva, iscrpljujuća, nadasve podmukla.

Oni koji su je imali, znaju o čemu pričam.

Svaka bolest je sama po sebi odvratna, naročito ako je čovek bespomoćan. A ova je vala stvarno ogavna. Udara na sve živo, na fizikum, na psihu. Mnogi ljudi sa kojima sam razgovarala su osim poznatih fizičkih simptoma imali i strahove, panične napade, misli koje kao da nisu njihove. Ja sam na primer imala utisak da par dana uopšte nisam bila ja. Bukvalno. Kao da me je zaposelo nešto. I zaista ne znam kako mentalno slabiji ljudi ovo preživljavaju, pojma nemam. Verovatno svemu tome doprinosi i dvogodišnje ispiranje mozga, svakodnevno. Hteli ili ne hteli, uvuče nam se u glavu. Kao crvić i rije li rije. A što je najgore, srednjeg, zlatnog puta nema. Samo levog ili desnog. A i jedni i drugi jašu li jašu. I ne popuštaju. I jedni i drugi su u pravu, misle oni. I onda “običan“ čovek lepo odlepi.

Osim svih ovih momenata koji ni malo nisu laki, postoji još jedan, veoma zabrinjavajuć. Kada iznutra upoznate stanje u ovom društvu. I shvatite da je sve živo trulo od poda do plafona. Jer dok vas ne tangira, nemate zašto da ga upoznajete, samo čujete tu i tamo o ponekom problemu, ali vas se ne tiče. A u ljudskoj prirodi je, da ako ga se nešto direktno ne tiče i ne razmišlja o tome.

Prvo što sam shvatila je da apsolutno ne kontam za šta plaćamo zdravstveno osiguranje. Ako nemate para za one gomile lekova i vitamina i dodatnih stvari, možete slobodno da crknete. Grubo, ali je tako. Kada sam pitala zašto mi nisu ispisali antibiotik na recept, s obzirom da sam i njega morala da platim, rekli su mi da za moju dijagnozu ne može da ide na recept. Dijagnoza, sumnja na upalu pluća. Onda mi stvarno nije jasno za koju dijagnozu ide džabe. Participacija za jedan drugi lek 800 dinara, da ga ne reklamiram. I tako dalje. Gomile lekova i vitamina. Hvala dragom Bogu, nisam dospela u bolnicu, mogla sam da preguram sve kod kuće. Ali nije bilo lako.

I još ako imate nesreću da naletite na lekara paničara, što vam je u tom trenutku zaista najmanje potrebno, onda vam je trauma zagarantovana. Umesto da vas smiri, takav lekar, ako se uopšte tim imenom može nazvati, uzrokovaće vam užasan stres, a svi znamo koliko stres doprinosi krahu, u tom trenutku, ionako načetog imunog sistema. Kada vas šetaju odavde dovde, a vi samo što se ne srušite, kada pogrešno tumače nalaze, umesto da vas pošalju dalje i barem priznaju da se jednostavno ne razumeju, što opet otvara pitanje, šta će onda koji moj uopšte na tom mestu.

Čim sam malo mućnula glavom i setila se, onako izbezumljena, da među prijateljima imam itekako vrsnih lekara, već mi je bilo bolje. Pogotovo što nisu paničari. A da su opterećeni, jesu. Pogotovo ti što vrede i što mogu zaista da vam pomognu. Sama poseta jednom takvom mi je vredela više nego šetkanje levo – desno, u stanju u kom nisam mogla ni da ležim, a kamoli da se cimam i to gde uopšte nisam morala.

I to sa gubitkom čula ukusa i mirisa je stvarno totalno čudno. Zapravo nekako ne znaš da li se mozak poigrava tobom ili stvarno ništa ne osećaš. Da li ti se ukusi vraćaju zaista ili je u pitanju sećanje, želja da osećaš sve ponovo. Grozno brate mili. Prosto kao da su te zasuli bojnim otrovom, koji udara na sve receptore. Jezivo. Onda tripuješ. Mnogo tripuješ. Ne znaš da li su problemi stvarni ili nisu. Moraš da se skoncentrišeš da bi realno sagledao situaciju. I pomaže zaista ako si sa nekim ko je prizeman, ko može da te uhvati za ruku i prodrma te, ako treba i bukvalno. Jer ima momenata kada sam samu sebe podsećala na neke scene iz kultnog filma Isterivač đavola. Nisam se prepoznala jednostavno. Bojiš se da zaspiš, bojiš se da legneš, ne znaš da li ti se vrti u glavi od korone ili od silnih lekova. Ne možeš ni na šta da se koncentrišeš, kakvo čitanje, gledanje filmova. A misli ti lutaju i sve beže nekako na onu crnu stranu. Bez obzira što si ti malo bolje. Onaj sa levog ramena ti šapuće da nisi i da ćeš biti još gore. I ne možeš da jedeš. A bez toga ozdravljenja nema. Moraš da se nateraš, moraš. I to znaš. Ali jednostavno ne ide. A onda nemaš ni snage, ni fizičke ni mentalne. I onda, ako si iole mentalno jak, shvatiš da moraš da se nateraš. I da će jedino tako da ti bude bolje. I onda te jedna rečenica, reč, pogled, prodrma, probudi onaj inat koji nas sto puta izvuče i pomogne da preživimo. Da ne nabrajam dalje hiljadu čudnih simptoma i svega što mi je kroz glavu prolazilo. Ali ne, nije zezanje.

I još jedna stvar me je potpuno šokirala, razočarala i učinila da shvatim u kakvom to svetu živimo. Činjenica da su ljudi koji su znali da su pozitivni na koronu lepo šetali po gradu, obavljali svakodnevne poslove, išli na pijacu, kod kozmetičara, zubara i tako dalje… Ne pitajte me kako znam…

Pa da čovek ne opsuje!!! Kaže, pa nemam simptome…  Kakav mentalni sklop možeš da imaš da bi tako reagovao? Koliko pileći mozak treba da nosiš u lobanji? Koliko treba da te nije briga ni za koga, osim za sebe? Nemaš simptome, kažeš? Možda ti nemaš, ali možeš da zaraziš nekog ko će u kombinaciji sa svojom nekom primarnom bolešću da se razboli i umre. Eto, baš tako. I zato mi jesmo tu gde jesmo. Zato što nas uopšte nije briga. Nije, jednostavno nije. Možemo da pričamo šta god hoćemo. I još kažu, pa niko to ne proverava. Pa, da ne zna čovek da li da se smeje ili da plače. A i nije istina. Proverava se. A i da se ne proverava, na tebi je da budeš barem toliko odgovoran da nikog ne dovedeš u smrtnu opasnost. Jer zaista ne znaš kako će ko odreagovati. Nekom stvarno ne bude ništa, a neko zdrav, prav, sportista, nikad pio ni pušio se razboli tako, da se jedva izvuče posle tri meseca na kiseoniku i teške upale pluća. Nepredvidiva ogavna boleština.

I u takvom razmišljanju, tipa, ma šta me briga, nemam simptome, i jeste oličenje bezgraničnog sebičluka koji je zavladao planetom, a pogotovo ovom našom jadnom, okrnjenom i dozlaboga zdrndanom državom.

Ovi šalabajzeri što laprdaju po televiziji, pa ujutru kažu jedno, a uveče drugo, pa još ni međusobno ne mogu da se slože, nisu u stanju ništa da reše, a kamoli da uspostave kontrolu nad ovom pošasti koja nas je zadesila. I uopšte se ne treba čuditi što narod nema poverenja više ni u koga i ni u šta. Kako da ima…

I tako. Bila sam srećna kada sam prvi dan izašla na sunce. Boje su mi nekako bile življe, čula sam sve zvukove jače, pa iako sam se umorila i vrtelo mi se malo u glavi, bila sam srećna. Najgore je prošlo. Svi smo pregurali. Tu smo. Idemo dalje.

I šta god je potrebno da se ovo zaustavi, treba uraditi.

Želim svoj stari život nazad.

Ulični grafit Foto: pinterest.com