Naši vodeći političari kod kuće i u Mađarskoj jedno često govore:

-Ovo će biti sudbonosno glasanje!

Tačno, ali samo za njih. Ili će zadržati svoje udobne i dobro plaćene poslove ili će ih izgubiti. Sudbonosno.

Za narod je već postalo uobičajeno da mu se sudbina ne menja već trideset godina. Za onog ko radi, za njega nije odlučujuće: pekar i sutradan mora da ispeče hleb, radnik isto tako mora da stane pored trake, službenik da uroni u svoje papire, seljak da ore i seje, vozač autobusa upali svoje vozilo, lekar i dalje leči, pacijent uzima lekove…

Svi ljudi koji se bave korisnim radom nastaviće da žive tako i dan posle izbora. Za njih neće biti sudbonosno.

Strah aktuelne političke elite je opravdan. Kada izgube vlast, sudbina mnogih od njih se menja. Otkriju se svinjarije, pljačke. Iste sad zataškavaju, guraju pod tepih. Mnogi ostanu bez velikog dela svog (nezakonito stečenog) bogatstva, drugi dospeju u zatvor. Mnogi se mogu zauvek oprostiti od javnog nastupa. Ako ne sada, onda za četiri godine. Jednom padne svaka diktatura. A sudbonosno glasanje se dešava jednom.

GOVOR ODAJE

Na misi su čitali odlomke iz Knjige Sirahove (Stari Zavet, prim. prev). Savremeno je:

„Kada se prosejava, zadrži se smeće, kada priča, ispostave se slabosti čoveka. …Vrednost čoveka određuje njegov govor. Vrtu se sudi po plodovima drveća, a čoveku po njegovim rečima. Ne veličaj nikoga dok ne progovori, jer je to najbolji ispit za čoveka.“

Naši političari samo pričaju, pričaju. Čega se sećaju? Ili ne? Razumljivo.

ONI KOJI NE UČE

U belešci mog kolege Nandora Nađa pročitao sam, da prema poslovici, svako se uči na svojoj koži – samo što to u slučaju političara nije slučaj.

Čak i ako svojom greškom izgube izbore, nastavljaju da politiziraju. Sada iz ugla opozicije.

To je poprilično razumljivo. Biti političar je najlakše zanimanje. (Treba samo da odloži kičmu.) Ne postoji ograničenje performansi za ovu „profesiju“. (Čast izuzecima!) Dovoljno je otaljati nekako posao i ispuniti očekivanja odozgo. Solidna plata, fleksibilno radno vreme i radna disciplina.

Sve to je teže i strožije u privredi, na berzi, a onaj ko ne postiže očekivano, njega udalje. Stoga se nekadašnji političari ne prihvataju da se vrate svojoj prvobitnoj profesiji. Radije pređu u neku novu partiju na vlasti. Tamo još ima takvih budala koje ih prihvate. Gotovi kadrovi: već ne žele da služe narodu sa uspravnom kičmom, a po sopstvenom znanju i zamislima. Bili su izvršioci i u drugoj partiji, neće se ni posle toga menjati.

DVE HILJADE GODINA BEZ PROMENE

Evangelista Mark je pre dve hiljade godina napisao:

„Znajte da oni koje smatraju gospodarima sveta ucenjuju narode, i njihovi rukovodeći ljudi čine da narod oseti vlast na svojoj koži.“

Mnogo toga se promenilo tokom milenijuma, ali ovo nije. Na postojanje lidera koji služe svom narodu još mora da se čeka. Možda još dve hiljade godina?

ČISTA RUKA

Al Jazeera Balkans TV u jednoj svojoj reportaži prikazuje plantažu višanja u Hrvatskoj. Čovek se izvinjava, jer su mu ruke prljave od rada. I izgovori jednu izreku, koju je nasledio od svog oca, a koju još nisam čuo:

-Samo rukama prljavim od rada može se zaraditi čist novac.

IZGRADNJA, ALI ČEMU?

U svom omiljenom časopisu, Hitelet (Verski život, prim. prev.), pročitao sam u uvodniku glavnog urednika, franjevačkog monaha Karolja Harmata, a pod nazivom Dehelmintizacija duše, sledeće:

„Ima ljudi koji poentu svojih života i aktivnosti vide u trovanju duša. Bolno iskušavamo, da nacionalni spasioci neodgovornim rasipanjem gomile para žele na primer, da zadrže ljude u domovini. Bezobzirnom izgradnjom žele da podstaknu na ostanak one, koje boli duša, i koji svesno ili nesvesno izgovore da novcem ne može da se kupi budućnost i blagostanje. Zar ne bi bilo pametnije da politikum na primer ne finansira zgrade, već da se bori za prava? Blagostanje se ne obezbeđuje novcem i raskošnim radovima uloženim u zgradu, nego to, ako se čovek dobro oseća u svojoj koži za života. Ne postoji taj novac, plan, ideja, koja bi mogla da usreći osobu koja se smatra građaninom drugog reda.“

VELIKA GREŠKA

Moj favorit, jedan od subjekata u reportaži na Klubradiju rekao je jednu istinu koja se odnosi i na Mađarsku i na Srbiju:

-Često se događa ta greška, da vlasti poveruju u sopstvenu lažljivu propagandu.

Isto na Klubradiju je jedan od upitanih rekao sledeće što se tiče mađarske politike (ali može da se odnosi i na Srbiju):

-Jako je teško tako lagati, da ni sam onaj koji laže ne poznaje istinu.

Ovde se prilično uklapa jedan citat koji sam pročitao u dnevnim novinama Mađar So, a koji potiče od Bernarda Šoa: „Kazna za lažova nije to što mu ne veruju, već to, što ni on nikom ne veruje.“

ZAČUĐUJUĆE

Za mene najiznenađujuću misao kampanje rekao je jedan od vodećih „agrarnih političara“ SVM-a, nekako ovako:

-Ako nama budu izglasali poverenje, rešićemo nepravedne penzijske doprinose za poljoprivrednike tokom našeg sledećeg mandata, jer sada oni koji imaju malo zemlje plaćaju po istim standardima kao i veleposednici.

Ljudi moji! Vi ste deo vlasti već 12 godina. Šta ste do sada čekali, kada je to sada rešivo?

KAO ZAKLJUČAK

Svi osećamo: novac daje moć i puno-puno samozadovoljstva. Naročito javni novac koji političari milostivo „dele“ dobrom narodu i zauzvrat očekuju od njega obožavanje.

Istovremeno, siromaštvo drži ljude u strahu. U toliko velikom, da se iz njega ne može izvući.

Ovim svojim redovima iznad sam želeo sve da ubedim: idite da glasate! Bar možete da se izjasnite da li želite istu ovu vlast ili nešto drugo.

Jožef Miškolci

Odnos vlasti i glasača (Ilustracija: Peter Pavlovski)