Želim da istaknem da u svom članku neću pominjati imena političara, jer smatram da je to potpuno nepotrebno, s obzirom da izveštavamo samo njihove anonimne i bezlične poglede, a čija uloga dolazi u fokus tokom izbora koji se sramno sprovode (a to je blag, to jest, ublažen izraz) i onda nestaju do sledećih izbora.

U protekle dve nedelje nekoliko puta se mogla čuti jedna izjava, po kojoj Savez vojvođanskih Mađara u budućnosti ima nameru da se otvori za inteligenciju koja nije iz redova SVM-a. Drugim rečima, žele da stupe u kontakt i sa onim ljudima koji nisu članovi stranke, ali se kao takvi u okviru stranke procenjuju (dobro bi bilo da se zna ko će donositi odluke i po kojim kriterijumima će se suditi, procenjivati…), to jest, da li uprkos tome njihove buduće aktivnosti mogu biti korisne u životu zajednice vojvođanskih Mađara.

Ova naizgled benigna izjava može ukazivati na dve činjenice. Prva je da će od sada mnogo toga biti drugačije (prema čemu se pretpostavlja da je u prošlosti bilo grešaka i da se ovakvo stanje ne može održati).

S druge strane, dobronamerni poziv ukazuje i na to da su neki (opet se može postaviti pitanje koji?) ocenili da u redovima SVM-a nedostaje talentovanih, kreativnih ljudi koji izvanredno rade svoj posao u oblasti sopstvenog delovanja. Analizirajući naizgled dobronamerni poziv, nehotice se formulišu pitanja  koja neko može protumačiti čak i kao optužbe, ali su to bar teme zajednice koje ne treba ukrštati sa pokeraškim facama partijski superiornih.

U interesu zajednice, za toliko pominjanu život(niju) budućnost, moraju se dati iskreni odgovori na gomilanje grešaka zajednice koje su nastale usled nasilnog stila rukovođenja SVM-om, a predstavljenog u ranijem periodu. Treba razgovarati o praksi velikog ćutanja i jednoumlja, o povlačenju pre donošenja loših odluka koje su sada svima jasne (jer je bolje ćutati, ako nećeš da budeš nezaposlen) u raznim oblastima života mađarske zajednice u Vojvodini, ne samo o zloupotrebi moći pozajmljene od zajednice, o pretvaranju kredibilnih i istinski priznatih stručnjaka u saučesnike, raspoređujući ih u odbore koji postoje samo na papiru (ljudi nisu uključeni u odbore zbog konstruktivnog izražavanja mišljenja, već da bi bezuslovno prihvatili i validirali ono što je formulisala sveznajuća vlast).

Rukovodstvo SVM mora otoreno da kaže da su odluke i strategije donete bez stvarnog učešća poznatih i priznatih stručnjaka u svakoj oblasti zajednice, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, pre iznuđene, nosile u sebi nesavršenost stručnosti onog ko ih je odsanjao, nego li su postali oruđe za politički opstanak. Takođe je neophodno poreći ili priznati da su u odlukama, strategijama koje sadrže puno grešaka (od izbora do izbora, uz navedenu garanciju), mogli da učestvuju samo oni koji su bili bezuslovno lojalni partiji, jer su autore bilo kakvih pozitivnih primedbi, krijući se iza raznih odluka, isključili iz svih aktivnosti.

Nakon podužeg uvoda, želeo bih da ukažem na glavnu stvar i skrenem pažnju zajednice na očekivanu negativnu posledicu.

Ne poznajući prošlost, mogli bi čak smatrati da će se u budućnosti integrisati i pružiti prilika svima koji žele i mogu da urade nešto za dobrobit zajednice. Naravno, ne treba integrisati one koji su udarili na njih, već ih osuditi, možda figurativno rečeno, njih bilo kada može da udari voz, kao što je taj voz – slikovito rečeno – učinio sa Ildiko Lovaš (u nedostatku konkretnog pojašnjenja, može se samo nagađati ko je i ko su ti, ali se može naslutiti da su oni koji su preuzeli glavnu ulogu u rukovodstvu Mađarskog pokreta, upravo oni koji su osnivanjem organizacije „udarili“ na vođe SVM-a).

Nakon što se ispostavilo da bezuslovna poslušnost nije odlučujuća komponenta stručnih kompetencija, pošto klimača glavom ima taman dovoljno, ali je kočija i dalje jako klimava, zapravo, ponekad izgleda kao da stoji, a slično kao u davna vremena snimanja filmova, scenografija se pomera pored nepokretnog vozila, tako da gledaoci osete kretanje. Opšte je poznato da oni koji gledaju sjajne proslave ili institucije koje su izgrađene i rade sa velikim novcem, zaista veruju da je „sve jako lepo, sve je jako dobro, svime smo zadovoljni“.

S druge strane, u senci raskošnih proslava i razmetljivih institucija, tu su naselja sa sve manjim brojem stanovnika i depopulacija, škole izgrađene i održavane političkim dogovorima, ljudi koji žele da se izleče, kojima je ozbiljan izazov da stignu do lekara i nabave lek, sugrađani koji rade kao robovi za ponižavajuće niske plate, a kvalitet života opada iz dana u dan. Naravno, tabu je govoriti o svemu ovome, jer se onda nevoljno formuliše pitanje od strane onih koji su potisnuti u senku „da li treba menjati glumce ili rekvizite u cilju boljitka?“

Naravno, SVM je svestan i problema koji pritiskaju mađarsku zajednicu u Vojvodini, kao i činjenice da je za otklanjanje i smanjenje problema neophodno ažurirati i proširiti tabor onih koji se bave stručnom realizacijom, čak i onim stručnjacima koji su po nekom, nekima, do sada (veoma pogrešno) pažljivo držani podalje od svih javnih aktivnosti.

Sada, grunuvši prošlost pod tepih i zaboravljajući je, ne treba nepromišljeno potvrdno odgovoriti na poziv nesumnjivo formulisan tragom neprijatne spoznaje, jer to otvaranje nije najavljano radi zajednice vojvođanskih Mađara, već sistema koji želi da se održi po svaku cenu. Setimo se samo, sličnih poziva je bilo i ranije, a oni ponizni su samo dokazivali svoju „otvorenost“ nudeći poziciju, a zatim postali su beznačajni, prezreni od bivših kolega, nevidljivi u očima zajednice, nepoželjne osobe, čak i ako su bili na istaknutim državnim funkcijama.

Ako sadašnji izopštenici iz društvenog života još uvek ne mogu da nađu zajednički put, ne mogu da crpe snagu i podršku iz jedne nove organizacije, onda će biti onih koji će pomenuti poziv prihvatiti, time samo opravdati aktivnosti onih koji su dugi niz godina onemogućavali stručni i javni život stotinama i hiljadama vojvođanskih Mađara. Treba znati i to, da će njihov uticaj na kvalitativne promene koje su toliko važne biti beznačajan, jer „konvertiti“ nikada neće dobiti prava ovlašćenja.

Jedinstvo zajednice vojvođanskih Mađara, pronalaženje jedni drugih, stvaranje organizacione forme koja se bavi produktivnim debatama i predstavlja realna rešenja, ponovo je aktuelna i to ne samo protiv SVM-a, već i za dobrobit zajednice vojvođanskih Mađara. Prisetimo se malo, bilo je već nekoliko pokušaja ujedinjenja: poziv Marka Lošonca putem pisma, iniciranje Okruglog stola vojvođanske mađarske opozicije u Kanjiži, ali ljudi koji (još uvek) stoje jedni drugima leđima okrenuti, nisu se pomerili u istom pravcu. U nedostatku stabilne, objedinjujuće zajednice sa kompetencijom aktivnosti, bez prepreka će politička organizacija kojoj je potrebna temeljna promena nastaviti svoje delovanje – po mnogo čemu upitno – u narednih deset do petnaest godina…

Josip Lepeš

*Plašim se Danajaca i kada darove nose, rekao je Laokont u Vergilijevoj Eneidi (misli se na trojanskog konja)

Trojanski konj (Foto: svetskiputnik.rs)