Za mene su muzeji, galerije, uvek bili duhovna mesta: mirna utočišta, gde se možete opustiti i gde nemate šta drugo da radite, nego da se prepustite čistom zadovoljstvu. Posle crkava i oaza prirode, galerije su najbolja mesta za meditaciju. Crkve su pogodne samo u slučaju da niste duhovno gluvi, ako ne ispitujete unutrašnjost crkve sa kulturnom potrebom, već pustite da uronite. A kada uronite u atmosferu, možda ćete čak moći da se molite i u tami, u tišini.
Jedan od najboljih slikara crkvenih enterijera bio je Emanuel Vidović (1870-1953), umetnik iz Splita. Oslikao je mnoge enterijere katedrala u Splitu i Trogiru i malih primorskih manastira, a ove uglavnom tamne, meke uljane slike hvataju upravo to „uranjanje“ na koje mislim; one imaju misterioznu atmosferu, oblici su nežno, tupo uronjeni u boje gustog sumraka. Male uljane slike odišu atmosferom sna, koja može postojati samo u starim crkvama, gde je misticizam bio kod kuće. Ove slike su neme, na njima nikada nema čoveka, prostor je tih, tišinu stvara materija boje. Atmosfera i posebna usklađenost crkve i galerije, religije i umetnosti, spojeni su na jedinstven način u prelepo uređenoj galeriji Emanuela Vidovića u Splitu.
*
Prirodne oaze, gde se takođe može doživeti meditacija i tišina duhovnog uranjanja, ne moraju biti veoma lepe, ne morate nužno ići na more zbog njih. Pesak tiske obale takođe može biti oaza, čak i ako je zatrpan smećem; drvo u parku koje pati zbog suše, blatnjava obala kanala koja se pretvara u močvaru, ali čak i bara. Jedna beznačajna terasa sa pogledom na žbunje, mala bašta sa noćnom frajlom. Prema mom opažanju – baš kao i kod velikih slikara – svet prirode je po svojoj prirodi misteriozan i sugestivan. Zato možete satima gledati Moneove slike velikih lokvanja u nekom muzeju – plitka voda se pokazuje neisrcpnom. Gledajući vodu, posmatrač može da se divi licu Tvorca; voda je podjednako neuhvatljiv materijal kao i iluzije koje proizvodi boja.
Ćerka mi je za rođendan poklonila nešto što se ne može zapakovati: dve noći i tri dana u Beču. Za mene je to značilo da ćemo lutati po umetničkim galerijama. Bila je zima, hladno, ostaci božićnih svetala još uvek su blistali po graadu, vreme nije baš bilo pogodno za razgledanje grada, ali ja sam već prošla tako i leti da sve što sam videla od Beča su bile galerije i muzeji.
Moja ćerka Fani je dobro znala šta je čeka – dva danja špartanja u zatvorenom prostoru – ali je rekla da je sa mnom sjajno gledati slike. Sigurno oseća kod mene taj entuzijazam, uzbuđenje i radost.
Jedan dobar savet: ne vredi posetiti više od jedne ili dve galerije dnevno, bolje je postaviti za cilj samo jedan muzej, jer oči i mozak ne mogu da podnesu više kolorita i doživljaja. Takođe mislim da je važno da posete muzejima ne budu prema pravilima, da ne prolazimo kroz epohe i sobe „od početka do kraja“, već da vreme provodimo sa odabranim delima. Uživanje u umetnosti će vam dati kvalitet koji će vas preneti u poseban duhovni region. U tom regionu morate biti tihi, prepuštajući se pogledu i čarima koje se nalaze izvan istog. Postoje galerije okupane svetlošću, ali postoje i one u polumraju, u kojima su samo slike vešto osvetljene. Zapravo, gotovo da je svejedno, jer ako jedno izvesno vreme gledate sliku, i ovako i onako ćete biti prebačeni u ono što ja nazivam „drugim svetom“, gde vladaju drugačiji uslovi osvetljenja nego obično. Morate obratiti pažnju na nešto drugačije nego u praktičnom životu, kao da vas je slika usisala u jedan mehur u kom je sve drugačije – boje, oblici – i gde se stvari, lica, drveće, dvorišta i vode promene. I ovaj prelazak donosi radost. U takvim trenucima, „običan“ zemaljski život se stavlja u zagradu, čak i veličanstveni grad poput Beča. I svet umetnosti, barem za to vreme, postaje onaj pravi svet.
*
Nisam zažalila što nismo mnogo šetale po Beču. Grad je za nas obe previše elegantan, previše klasičan, previše raskošan. Naš ukus je rustičniji, ljubiteljke smo prirode, a elegancija, urbanost i istorijski sjaj nas ne dotiču toliko, možda nas čak malo i otuđuju. Međutim, jedna slika, čak i ako prikazuje revolucionarnu scenu, uvek je intimna, jer je mala, uramljena i skrivena u muzejskoj sobi. Možda nisu svi slikari skromni, ali slike, posebno klasična dela, jesu.
Naš centralni fokus bili su Rembrandtovi autoportreti. To su neprevaziđena remek dela, suočavanja sa samim sobom, ljudske samorefleksije. Suočavanje je nemilosrdno: bore, brige, trud, skepticizam starosti govore vam o kasnim autoportretima i primoravaju vas da se suočite sa samim sobom sa sličnom odugovlačećom odlučnošću. Ne ulepšavaj se. Ne očekuj čuda od sebe. Preispituj sebe, ne mazi se stalno.
U Muzeju istorije umetnosti u Beču još uvek postoji niz velikih blaga, ali se Leopold muzej ne sme propustiti. Tamo se između ostalog mogu videti i prelepa dela bečke secesije. Tu se nalazi i čuveni Poljubac, Gustava Klimta, kao i slike Egona Šilea. Meni su omiljeni Klimtovi pejzaži, detalji jezera sa odsjajima. Zbog ovakvih jezerca i odraza ne morate ići u Beč – ima ih i ovde u Senti, ali slikar prikazuje magiju odraza, kao neko poreklo ogledala i ono što samo ljudi umeju: da odražavaju.
Ako iskorenimo prirodu i sebe iz nje, priroda će preživeti i bez nas, ali reflektivno odražavati svet, odnosno uroniti u svoje misli, to samo mi ljudi umemo.
*
Mi, ljudi. Ali ću sada pokvariti raspoloženje čitaocima i upitati, istina, ovo je retoričko pitanje: da li je čovek osoba koja baca limenke piva, flaše, kese i opuške cigareta u parku i na obali reke? I još jedno pitanje koje uništava letnje raspoloženje, nimalo poetsko: Zašto nema kanti za smeće na šetalištu i plaži na obali Tise u Senti? Zašto ne pazimo sami na sebe?
Viktorija Radič
Jedan od Rembrandtovih autoportreta (Foto: wszystkoconajwazniejsze.pl
