Javna rasprava o Nacrtu Odluke o budžetu opštine Senta za 2026. godinu. Dan 9. decembar 2025. Andruško sala. Sedim u tišini i čekam svoj red da pročitam primedbe i predloge koje sam spremila. U pozadini tog čekanja čujem žustru raspravu sa kojom u tom trenutku nemam nikakve veze, i čujem kako Atila Juhas, zamenik predsednika Skupštine Opštine, ničim izazvano uzvikuje moje ime. U pokušaju da nađem bilo kakav smisao u toj prostoriji zatvorenih vrata, iza kojih stoji nasukana policija, pogled mi pada na veliko platno oslikano motivima iz neke bitke.

Bitka kod Sente – odmah mi je bilo jasno. Ono što mi nije bilo jasno jeste zašto slika nije dovršena i koja se priča krije iza onih vojnika u prvom planu, koji nikad nisu dočekali da od skice postanu deo uljem oslikane istorije.

Vraćam se u realnost. I dalje mi nije jasno zašto sam čula svoje ime u etru i ne razumem ulogu Atile Juhasa na javnoj raspravi o budžetu, osim ako je došao kao građanin da i sam preda primedbe i predloge na budžet. Jer drugu ulogu ne bih mogla da pojmim, s obzirom da je na javnoj raspravi trebalo da budu predstavnici Opštinskog veća, a ne Skupštine.

Po završetku rasprave ostajem još malo u sali i prilazim čoveku koji mi se učinio izuzetno elokventnim. „Oprostite, a ko ste vi?“, upitah ga dok pružam ruku. Petar Terzić, zavičajni istoričar i laureat grada Sente, čovek za vizijom, iskustvom i znanjem i željom da i dalje doprinosi svom zavičaju. Terzić se već neko vreme zalaže za iskorišćavanje potencijala termalnih voda za grejanje stanovništva Sente, ali čini se da opštinska uprava nema sluha za ovaj predlog. Čak i da ništa nismo postigli ovom javnom raspravom, ona bi i tad bila vredna dolaska jer sam imala čast da upoznam ovog vrlog čoveka. Vidite, dragi moji Senćani, tako je to kad kvalitetni ljudi ne dobijaju reč i prostor, nego sve što možemo da čujemo u lokalnoj zajednici jesu izlizane političke floskule intelektualno istrošenih režimskih poslušnika.

Gospodin Terzić me upitao da li hoću da čujem priču koja se krije iza ove nedovršene slike. Rekoh da hoću. „Sve što je u vezi sa bitkom kod Sente mi u Senti nemamo“, ovako je počeo svoje izlaganje. Originalna slika „Bitka kod Sente“ nalazi se u Somboru, u zgradi nekadašnje Bačko-bodroške županije. Ovo delo, autora Ferenca Ajzenhuta, veličine je sedam puta četiri metara i smatra se najvećom slikom u Srbiji. Postoji i spomenik Evgeniju Savojskom, koji se nalazi u Budimu. Bilo je pokušaja da se spomenik prenese u Sentu, ali bezuspešno, naravno. Bitka oko slike „Bitka kod Sente“ bila je realnija, ali ni ona nije urodila plodom. Slika nije preneta u Sentu. Zanimljivo je da je čak i Mađarska nakon Prvog svetskog rata pokušala da prisvoji ovo monumentalno delo, ali je izgubila spor pred međunarodnim sudom u Hagu.

Godine 1950. opština Senta je raspisala konkurs za izradu kopije „Bitke kod Sente“, koja bi bila, valjda, kao neka vrsta utešne nagrade za naš grad. Na konkurs se javlja nekoliko već priznatih umetnika i počinju da rade repliku. „Sava Stojkov je bio mladi umetnik, neafirmisan u to doba“, objašnjava moj sagovornik. Sava je pitao umetnike da li može i on da postavi svoj štafelaj i da radi, da uči od njih. „Sava Stojkov postavi štafelaj, niko njega ne gleda, jer je nepoznat. Šta je Sava Stojkov radio? Kada niko nije bio u sali, on je onu veliku sliku isparcelisao kanapom i preneo u pravoj proporciji na svoje platno i počeo da radi. I ne znam koliko je vremena prošlo, jedan od tih umetnika koji se prijavio reče, hajde da vidimo šta ovaj mladi umetnik radi.“ Rad Save Stojkova pokazao se kao najbolja kopija originalnog rada. Odmah sutradan kopija je nestala. Kasnije se ispostavilo da je njegov rad ukrala somborska slikarka. Na nedovršenoj slici se vide tragovi njenog pokušaja da sliku dovrši, ali kako nije uspela, odustala je i slika je stajala 25 godina na tavanu njene kuće. „Obično na samrti čoveku se vrati film. Gospođa se pokajala i odlučila da vrati sliku. I tako je Senta dobila nazad ovu sliku, pošto je ona to i finansirala“, priča Petar Terzić. Sava Stojkov nikad nije završio sliku, prihvatajući savet svojih kolega da to ne čini. I to je verovatno bila najbolja odluka, jer upravo ovako nedovršena, slika u sebi čuva bogatu istoriju i jednu zanimljivu priču.

„Vidite šta je, umesto da ovu sliku držimo u svečanoj Sali opštine Senta – ima mesta – mi je držimo ovde gde niko ne može da je vidi. I sada postavljam pitanje, ko smo mi? Ko smo mi?“, sa prekorom će Terzić, „Šta mi imamo kao brend? Imamo bitku kod Sente koju nismo iskoristili. Jedna od najvećih bitaka u ono doba, gde je Petar Veliki pisao Leopoldu Prvom: ’Čestitam ti pobedu kod Sente’, gde smo pobedili sto hiljada Turaka, spasili Beč, i to ne koristimo“, zaključuje on. Naš sugrađanin se već 20 godina pita gde je spomenik Evgeniju Savojskom. Senta je naručila izradu ovog spomenika, ali finansijska konstrukcija je bila na bazi dobrovoljnih priloga, što Terzić smatra neprikladnim. Zbog nedostatka finansijskih sredstava, ova skulptura je stajala nekoliko godina u podrumu, da bi kasnije bila preneta i izložena u Budimu.

Zahvalila sam se svom sagovorniku na ovom istorijskom proputovanju i shvatila da se bitka kod Sente nikad i nije završila. Nekada su se okupatori sa ovih prostora proterivali u bitkama, a onima koji su se ogrešili o narod, narod je i sudio. Nekada su se bitke bile na konju uz sveto oružje i barjak, danas ih bijemo na javnim raspravama, kroz peticije, zahteve za pristup informacijama od javnog značaja i, u najekstremnijem slučaju, čak i na protestima. Senćane uskoro čeka još jedna bitka. Da li u maju ili decembru, kroz dve, najviše tri godine, nebitno, taj dan će doći. I tad treba staviti po strani sve strahove i slabosti, i beskompromisno odbraniti rodnu grudu.

Možda se o ovim današnjim bitkama neće oslikavati motivi uljem na platnu, niti će se vajati skulpture, ali ostaviće trag na istoriju i buduće generacije.

Tekst i slika: Mina Delić

Bitka kod Sente