21. maj 2006. godine – Crna Gora glasa o nezavisnosti od Srbije i izglasava otcepljenje, što takođe znači i da je Srbija postala nezavisna, čemu se ni tada nisu radovali, a ne raduju se ni sada, u Beogradu.

Ideja Velike Srbije i dalje živi i progoni. Krajem osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, pokušavano je da se ona stvori svim sredstvima, uključujući i ratove u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, a zatim i u srpsko-crnogorskoj državnoj zajednici. Sećate se, zar ne? To je bio rat u kom smo pobedili NATO… Pokušaj stvaranja Velike Srbije bio je neuspešan, ali je podela zemlje bila veoma uspešna.

Inače, nedavno je bila godišnjica stvaranja poslednje Jugoslavije, koju su svi zvali Mala Jugoslavija – osim političara koji su govorili o Saveznoj Republici Jugoslaviji: ona je formirana pre 34 godine, 27. aprila. Ne želim da zamaram čitaoca sa previše datuma, sledeće samo zato pišem, da bih pokazao koliko se brzo ovde menjala politička i društvena klima. Državna zajednica je osnovana u aprilu 1992. godine, kao rezultat jugoslovenskog rata. 4. februara 2003. godine, savezna republika je transformisana u državnu zajednicu, a zvanično ime zemlje je promenjeno u Srbija i Crna Gora. Zajednica se raspala 21. maja 2006. godine, kada je narod Crne Gore na referendumu glasao za nezavisnost. Nezavisnost nove države zvanično je proglašena 3. juna 2006. godine, dakle, pre nekoliko dana je proslavljeno njenih 20 godina postojanja.

Visoka izlaznost, uspešan referendum

Tada, 21. maja, izveštavao sam za mađarsku redakciju Radio Novog Sada iz Podgorice. Uzbuđenje je bilo toliko veliko, da je čak i tokom konferencije za štampu zvanični medij pogrešio i rekao Titograd. Dva tabora su se tamo borila: oni koji su podržavali Srbiju i oni koji su se zalagali za secesiju. Neki podaci o tome kako i pod kojim uslovima je glasanje održano: izlaznost je bila izuzetno visoka, čak 86,5%. Oni koji su podržavali nezavisnost dostigli su 55,5%, dok su oni koji su podržavali očuvanje zajedničke države sa Srbijom dostigli 44,5%. Kampanju za nezavisnost predvodio je premijer Milo Đukanović. Prema pravilima koja je postavila Evropska unija, nezavisnost je zahtevala strogi uslov od najmanje 55% glasova, a ne prostu većinu, i to je i postignuto. Možda. Ali bi bilo besmisleno spekulisati o takvim stvarima. Pogledajmo radije šta je prethodilo ovom glasanju, zašto se raspala treća Jugoslavija i kako je Srbija ostala bez izlaza na more – veoma poučna priča.

Kada jedna nacija nametne svoju volju drugoj ili bismo to mogli reći i ovako, kada oni koji misle na jedan način pokušavaju da nametnu svoju volju onima koji misle drugačije na bilo koji način, obično se održava glasanje za koje se kaže da ima atmosferu sličnu referendumu. U pravu su, govorim i o trenutnoj situaciji u Srbiji.

Dakle, ova Mala Jugoslavija bila je zemlja izgrađena na nasilju, kriminalu i autoritarizmu, sa jednim vođom. Zasluge ostalih su se merile njihovom lojalnošću. Nije dugo živela, nešto više od 10 godina, ali je za to vreme nanela mnogo štete sebi i svojoj okolini. Svetska politička situacija je danas ipak drugačija, ali ne nužno i bolja. Na Bliskom istoku besne dva rata, Rusija već godinama ratuje sa Ukrajinom, u Evropi i širom sveta vlada energetska kriza, Kina je postala pravi ekonomski gigant, a predsednik Sjedinjenih Država je, blago rečeno, nepredvidiv. Jedinstvo Evrope se raspalo, Unija više nije ono što je nekada bila, stari sukobi počinju ponovo da se pojavljuju, pa je sve zbunjujuće. Ovde u Srbiji, Miloševićev militantni etnonacionalizam je samo delimično dominantan. Organizovani kriminal je sada u modi, kao i nametanje političke volje nasiljem. Prisetimo se samo: Milošević je prvo preuzeo vlast u Srbiji, zatim je usledila antibirokratska revolucija, koja je centralizovala institucije i novac u Vojvodini, na Kosovu i Crnoj Gori – ovo poslednje je očigledno najvažnije, posebno u zemlji organizovanog kriminala. Tada, u vreme Male Jugoslavije, takve mogućnosti nije bilo, iako su se sav novac i institucije preselili u Beograd. Ja sam jedno vreme bio zaposlen u RTV Srbije, kasnije je osnovana RTV Vojvodina, ali je novac dolazio iz Beograda, kao što pokrajina odatle dobija budžet Autonomne pokrajine Vojvodine.

Dakle, vlast teži apsolutnoj vlasti mnogo je naučila iz primera Savezna Republike Srbije i unapredila ga. Zločin, nacionalizam, koji se ukorenio krajem 20. veka i političke i etičke norme tog vremena žive i dalje. Iako je Crna Gora nedavno proslavila 20. godišnjicu svoje nezavisnosti, Srbija nije obratila pažnju na to. Trg nezavisnosti, kao i cela Podgorica i drugi gradovi, bili su osvetljeni vatrometom, doveli su svetsku zvezdu Rikija Martina, a nastupio je i Robin Šulc, verovatno najpoznatiji evropski di-džej. Evropska unija je, preko komesara za proširenje, poslala poruku Podgorici, da članstvo mogu prihvatiti zdravo za gotovo.

Nezavisnost Srbije

A mi? Mi smo ponosni na to što naš predsednik pokušava da reši sve težu situaciju u zemlji slanjem poruka iz inostranstva, da danima već ne čujemo ništa o ubistvu koje se dogodilo u najprestižnijem restoranu u jednom otmenom beogradskom naselju, a kojem je svedočio šef prestoničke policije. Iako smo i mi tačno 20 godina nezavisna država.Ne tako velika, ne tako jaka, kao što su to nacionalisti zamišljali, ali se bojim da se san o Velikoj Srbiji još nije raspao. Sada živimo u vremenu čekanja.

Deže Ereg

Crna Gora je na pragu ulaska u EU (Foto: eupravozato.mondo.rs)