Žutu vodu Temerina meštani ne koriste samo za kupanje, već i za piće. Lekovita voda stalno teče iz bunara, koji je sada u vlasništvu Naftne industrije Srbije, a koji su 1913. godine izbušili Marijini deda i baba, Andraš i Katalin Grisa. Bušenje je trajalo šest meseci, ali se ispostavilo da se isplatilo. Žuta voda se pokazala lekovitom, pa su Grisa i njegova porodica osnovali zdravstveni centar za lečenje u Temerinu. Onda je došla nacionalizacija i sve su izgubili.
„U ovom kraju su podzemne vode stalno nadolazile, a površina je bila masna. Moja baka, koja je imala nekoliko sinova, rekla je: ovde mora da ima nafte. Smejali su joj se. Ali momcima ovo nije dalo mira i ohrabreni, bušili su šest meseci uz pomoć konja, jer tada nije bilo mašina. Posle šest meseci, naišli su na neprobojno tle na dubini od 417 metara. Mislili su da je sve propalo, jer je na bušenje potrošeno 80 hektara zemlje, ali je tri meseca kasnije izbila žuta voda i prsnula poput sirove nafte“ – kaže jedina naslednica porodice, Marija, prepričavajući priču o bunaru.
Lekovita voda je izbila na površinu
I tako je 1913. godine, nakon što je voda izbila na površinu, ispitana u Budimpešti, i ispostavilo se da sadrži velike količine joda, sumpora i trideset drugih sastojaka. Posle svega toga, uveli su vodu u banju, izgradili sobe i kade, kasnije su pored bunara napravili letnji bazen, koji je bio dugačak 15 metara, širok 11 i dubok 2,5 metra. Sve je to sada stvar prošlosti, jer je i bazen zatrpan.
„Mislim da je 90 posto ljudi iz Temerina ovde naučilo da pliva. Voda koja je imala 29 stepeni Celzijusa, stalno je ulazila u bazen, nije je bilo potrebno zagrevati, a nije bilo ni rizika od infekcije. I mi pijemo ovu vodu, veoma je dobra i za stomačne, a i za probleme sa zglobovima. Oni koji su ovde dolazili na lečenje, imali su veoma dobre rezultate. Neki su doneti na nosilima, da bi nedelju dana odlazili na svojim nogama“ – kaže Marija.
Voda naime sadrži i etan, pa se čak koristila i za grejanje porodične kuće. Kako kaže Marija, grejanje im je bilo besplatno, jer je njen deda bio mašinski inženjer, pa se brinuo o svemu.
Umešala se nacionalizacija
- godine došla je nacionalizacija i odbor od pet članova im je sve oduzeo.
„U to vreme su mi samo otac i deda već bili živi. Možete zamisliti kako su se tada osećali. Sve su im uzeli. Na papiru piše da je država trebala da plati, ali se to naravno nikada nije dogodilo. Bila je to takva tragedija, da čak ni ne znam kako su preživeli. Kasnije su se bavili zemljom, ali nikada nisu odustali, nikada se nisu pomirili sa tim da su im sve to samo tako uzeli. Moja majka mi je na samrtničkoj postelji rekla da to ispitam, ja sam jedina naslednica i ako je moguće, da sve povratim. 2021. godine sam i dobila nazad, ali i dalje samo zgrade, nisu sve parcele na moje ime. Izvor ne mogu da vratim, on je već vlasništvo Naftagasa, jer sadrži gas, a trebalo bi i to da mi isplate, ali ko zna da li će se to ikada desiti. Ovde u Temerinu je toliko potrebna jedna banja, ne bi morali da idemo u Adu ili Morahalom. Imam 72 godine, ali bih sigurno to uradila. Izgradila bih rehabilitacioni centar, sobu za masažu, slanu sobu, i ljudi bi mogli da dolaze ovamo da se leče…“
Nacionalizacija im je sve oduzela… (Foto: lustracija, Pixabay)
