Zanimljiva je stvar posmatrati proticanje vremena. Oni skloni filozofiranju razmišljaju o relativnosti; drugi postaju nestrpljivi; dok treći, u svojoj nezasitosti jednostavno postaju zaboravni.

Posmatrajući tokove mađarske unutrašnje politike, različiti aspekti protoka vremena dolaze do izražaja. Mnogi ljudi zaboravljaju da je nova vlada stupila na dužnost pre samo nekoliko nedelja – postoje ministarstva koja nisu imala ni pravnog prethodnika, tako da je prirodno da je čak i njihov jadni zvanični e-mail star samo nekoliko dana, pomoćno osoblje, službenici, odeljenja i pod-odeljenja se tek formiraju; praktično gledano, čak i ako postoji telefon, možda još nema nikoga ko bi se na njega i javio…

U međuvremenu, zakonodavni proces se odvija ubrzanim tempom, pri čemu se parlamentu jedan za drugim podnose različiti paketi zakonskih izmena – neki od njih kao samostalni predlozi poslanika – praksa koja takođe nailazi na kritike boraca za ljudska prava, koji ističu da predlozi podneti na taj način zaobilaze javne konsultacije, čime se prizivaju sećanja na vladavinu Fidesa…

U mađarskom parlamentu ovih dana svakako vlada velika aktivnost. Premijer Peter Mađar je redovno prisutan, često traži reč za izlaganje pre dnevnog reda i rado odgovara na neposredna pitanja i interpelacije – čak i umesto svojih ministara – a u svemu tome očigledno neizmerno uživa. Ovo je ogromna promena u odnosu na vreme kada je Viktor Orban ulazio u parlament samo zato što ga je zakon na to obavezivao, a i tada je odgovarao samo na ono što je bilo apsolutno neophodno. Odjednom se ispostavilo i da se skupštinske sednice mogu održavati u punom sastavu, iz nedelje u nedelju: više ne viđamo prizore u kojima tek nekoliko poslanika sedi sa izrazom dosade na licu dok slušaju predsedavajućeg. Ne, sada su poslaničke klupe pune, dobacivanje je uobičajena pojava, bes ili oduševljenje se jasno očitavaju na licima, a sam premijer posebno ističe odsustvo pojedinih poslanika. Naravno, on pre svega uočava odsustvo opozicionih poslanika, a među njima opet, naravno, naročito odsustvo onih koji su tokom proteklih šesnaest godina obavljali rukovodeće funkcije.

Vlada Petera Mađara je u roku od tri nedelje dogovorila obezbeđivanje sredstava Evropske unije, a zakonodavstvu neophodnom za povlačenje tih sredstava sada se očigledno daje prioritet. Ipak, doneti su zakoni radi ukidanja propisa koji su univerzitete držali u prilično neobičnim finansijskim okovima, kao i zakoni usmereni na ograničavanje političkog oglašavanja koje može podstaći mržnju. Imenovani su novi šefovi u vojsci i policiji, javni mediji se potpuno transformišu (Vesti u jednoj minuti [Hírek egy percben, emisija u Mađarskoj, prim.prev.] su prestale da truju javnost, to može videti svako, ko je odgledao makar jednu utakmicu Svetskog prvenstva – a informativne emisije su postale prilično prihvatljive još i pre donošenja pomenutog zakona, jednostavno zbog promene vlasti – sada deluje da je u toku sveobuhvatna reforma), ministarstvo saobraćaja traži i dobija kredite od Austrijanaca za klimatizovane vozove kako bi se lakše prebrodili letnji meseci, ako se klima uređaj u nekoj bolnici pokvari, deo iz inostranstva se doprema avionom, umesto da se mesecima krije i/ili negira problem…

U međuvremenu, Peter Mađar je najavio još jednu ustavnu izmenu, čijim bi stupanjem na snagu bio okončan mandat Tamaša Šuljoka na mestu predsednika republike – čime se zapravo okončava dugotrajno pravno nadmetanje oko toga ko ima pravo – ili da li ga uopšte iko ima, a ako ga ima, kako i o kakvom je pravu reč – da razreši ili ukloni šefa države sa funkcije ili kako god da se taj postupak konkretno naziva.

Inače, slučaj Tamaša Šuljoka zaista zaslužuje pažnju. Reč je o čoveku čiji je najveći greh to što nije obavio svoj posao. Nije delovao kao protivteža. Nije se oglasio kad je trebalo. Nije podigao glas kada je to bilo potrebno. Skuvao je čorbu od graška na Facebook-u, čak je i peglao, da svi vide, ali nije obavio nikakav suštinski posao. Zatim, nekoliko nedelja nakon izbora – pošto je premijer u više navrata zahtevao ostavku šefa države – ovaj je iznenada progovorio: izdavao je saopštenja, obraćao se međunarodnim organizacijama i sastavio podnesak Ustavnom sudu…

Da li je to elegantan način da se neko reši šefa države? Nije. Nije uopšte. Baš kao što ni način na koji je Tamaš Šuljok pristupao svojim dužnostima nije bio elegantan. Da li je to opravdanje? Nije. Da li je ono što stranka Tisa planira da učini zakonito? Jeste. Upravo su vlade Fidesa omogućile da parlamentarna dvotrećinska većina ovlasti svog nosioca da radi gotovo sve – uključujući i „kreativno traženje malih vrata“. A Tisa ima udobnu dvotrećinsku većinu.

Fides je sada prinuđen da se svakodnevno suočava sa činjencom da Tisa protiv njih okreće njihov sopstveni arsenal oružja – kako u parlamentu, tako i u javnom životu. Na primer, kada dvotrećinska većina usvoji zakon kojim se ograničava broj mandata premijera na najviše dva. Ili kada predloži zakon kojim se političaru ograničava broj mandata u parlamentu na najviše tri. Ako ovaj zakon bude usvojen – a biće – stara garda Fidesa više neće ni moći da se kandiduje za poziciju. Baš kao što ni Viktor Orban neće moći da konkuriše za položaj premijera.

A nismo čak ni pomenuli nedavno najavljenu „Operaciju čistilište“: sveobuhvatnu inicijativu usmerenu na povraćaj javne imovine koja je završila u privatnim džepovima, kao i na pronalaženje počinilaca i njihovo privođenje pravdi. Biće to naporan posao, to je sigurno, ali i izuzetan poduhvat – budući da sve što se povrati predstavlja upravo toliko više u odnosu na ono što bi ti ljudi inače dobrovoljno vratili državi. Baš kao što je Kiš Grofo (rođen kao Laslo Kozak, veoma popularan mađarski romski pop pevač i izvođač, prim. prev.) već vratio pet miliona koji su mu dodeljeni na prilično neobičan način. Ostaje samo da se nadamo da će i znatno veće sume završiti nazad u državnoj kasi.

Peter Mađar ispred zgrade MTVA Kunigunda u Budimpešti, nakon intervjua u svojstvu kandidata za premijera, datog za Radio Košut i kanal M1 15. aprila 2026. godine (Foto: szmsz.press)