Iskrena da budem, nisam nikako mogla da počnem o ovome da pišem, a imala sam potrebu. Prosto kao da sam malo bila pod šokom.
Otišao je Aki Rahimovski, pročitah.
I prosto se zaledih, jer kao da je otišao neko moj. A na neki način i jeste to bio. Bio je on svih nas. Svih onih koji smo se uz njegove pesme prvi put zaljubljivali, patili. Jer je pevao o ljubavi. I niko tačno nije ni znao koje je nacionalnosti. Jer čovek koji ceo život posveti ljubavi, nema nacionalnost. On nacionalno pripada svima nama.
I zato smo bili tužni.
Otišao je neko čije su emocije dizale sve nas, koje su sve bile u slavu ljubavi, koja tako jako nedostaje ovom svetu.
I preselio se u legendu, barem ovde, na našim prostorima.
Taj samo rastom mali čovek je ostao urezan u srcima svih nas. Jer je bio ljudina. Jer ga nikad nije ništa drugo zanimalo osim te ljubavi. I pretakanja iste u stihove i tonove.
Laka mu bila ta crna zemlja. Zaslužio je to.
Hodao je ovom zemljom da bi nas ispunio ljubavlju. Treba li nekom bolji epitaf?
Aki Rahimovski (Foto: objektiv.rs)
