Fotografisanje izbornog procesa u rodnom gradu podsetilo me na detinjstvo.
Ulazak u osnovnu školu Stevan Sremac. Hol okićen dečjim crtežima. Nekada je tu i moj crtež bio. U prozorima ukrasi. Zidovi zgrade se i dalje raspadaju, i spolja i iznutra. Ali ne mari, uvek smo se dobro igrali. Imali smo išarane klupe i jeli smo za užinu žužuke i onaj gadan čaj.
Zgrada Gimnazije je renovirana. Posmatram vitrine s knjigama i raznim naučnim drangulijama i eksponatima. Lepi stolovi i stolice kraj prozora u hodniku. Na zidovima vise fotografije evropskih gradova, kao i stare fotografije ovog zdanja i njenih učitelja iz davnih vremena. Svega ovoga nije bilo u naše vreme. Jedino što je ostalo jeste ista ona ofucana karta SR Jugoslavije. Čini mi se da se od onda samo položaj planina na njoj nije promenio.
Zabavište „Duga“. Nekada se zvalo „Snežana i sedam patuljaka“. Tu su me terali da jedem hleb s pekmezom – traume iz detinjstva. Na podu su nacrtani leptiri i cveće. Po zidovima izlepljene dečje poruke i lekcije. Čitam ih. „Šta znamo? Znamo da smo mi ljudi. Šta želimo da saznamo? Šta nas razlikuje od drugih živih bića – životinja i biljaka?“ Biće da je razlika u tome što među životinjama i biljkama nema suštinskog zla samo čoveku svojstvenom.
Muzička škola „Stevan Mokranjac“. Lepša nego ikad, okićena novogodišnjim ukrasima. Iza glasačkih paravana u sali nazirem koncertni klavir. Na njemu sam nekad davno i ja svirala.
Boška Jugovića 24. Nagrižena drvena vrata i opet raspali zid. Ovde smo nekad trenirali stoni tenis.
Ne verujem da je u ovoj zemlji ikad bilo lako živeti, ali sve je bilo i lakše i lepše dok se gledalo očima deteta. A verovatno bi štošta i bilo drugačije da se deca u nama nisu nepovratno ugasila.
Tekst i slike: Mina Delić
