Volim da započinjem književnoterapijske grupe koje čekaju praznike klasikom Pilinskog: „Advent: osvećenje čekanja. Rođak je onoj lepoj ideji da ››moramo naučiti da čeznemo za onim što je naše‹‹.
Tako smo živeli u detinjstvu. Žudeli smo za onim – što je sigurno došlo. Zimi, za prvim snežnim padavinama. I naše očekivanje zbog toga nije bilo ni manje ni slabije. Naprotiv: nema veće avanture od dolaska kući, pronalaženja doma – ispunjenja i otkrivanja onoga, što je naše. I nema ni nežnijeg ni ››pravednijeg‹‹ posedovanja, od ljubavi prema onome koga volimo i ko nas voli. Samo u ljubavi, samo u poznatom, može se roditi pravo ››iznenađenje‹‹, moguće je beskrajno čekati i stići, beskrajno putovati i beskrajno naći dom“. (O tajnama naše vere)
Posle toga obično zamolim članove grupe da se prisete stvari iz detinjstva koje su želeli i koje su svakako došle. Neki ljudi se sećaju radosti koju su osećali kada je njihov otac svakog dana u 17.20 izlazio iz autobusa na stanici ispred njihove kuće i trčali da ga dočekaju sa bratom ili sestrom; ima onih čija je baka pekla kolače petkom, pouzdano uvek istog ukusa; nekima je ostao u sećanju miris narandžine kore sušene na šporetu. Ova sećanja podsećaju na mirne periode detinjstva koji su često trajali kratko. Nostalgija je njihovo gorivo, koje ne dolazi toliko iz osećaja lepote, koliko iz osećaja poznatosti. Iz nečega takvog što mi se već dogodilo, što sam već preživeo i prekriva moje detinjstvo umirujućom glazurom sigurnosti. Nije bitno u kojoj se meri ovo iskustvo može primeniti na moje detinjstvo u celini, samo što mi sada pruža sigurnost, pošto je u mojoj mašti uvek isto i u svakom trenutku mu se mogu vratiti.
O čemu piše i Lajoš Parti Nađ: „Najčešće želim da imam pet godina. Da se jedno celo popodne dosađujem. Da gledam zimskog mrava kako se penje po mlinu za mak kao u borbi na život i smrt. Imati pet godina je dobro. Jesti sneg sa prozorske daske, lizati ledenice, mirisati pečene jabuke, sakriti se. Misliti na Isusa sa zanimanjem i neodređenošću. Veselo se plašiti ovoga-onoga. Vuka, praseta, vrele vode. Što guske sikću zvukom kao da šišti gas. Plašiti se reči kao što su klešta. Francuski ključ. Ili kuka za vuču. I verovati da ljubav postoji, kao vazduh, kao plavo nebo, postoji i ne nestaje. Beskrajna, podrazumljiva, kao šlafrok moje majke.“ (Anđeo i kuka za vuču)
Kada čovek odraste, baš ta jasnoća stvari se izgubi: vera da se svet može razumeti i naseliti u celini i da ljubavi nikad ne ponestaje. Da će se desiti čudo koje očekujemo kad je Advent. Međutim, operišući obredima koji jačaju jedinstvo porodice, Božić ukazuje na nedostatke ove zajednice. Kada se svi članovi porodice okupe, do izražaja mogu doći problemi koji su ranije bili gurani pod tepih, nezadovoljstvo, problemi u vezi ili nerešeni odnosi. Može se pojačati i osećaj odsustva naših preminulih najbližih, pa se ponovo može aktivirati osećaj tuge. Karakterističan je i strah od neuspeha, na primer zbog toga, što proslava ne ide kako je planirano. Za Božić nam je potrebno mnogo više svesti ako ne želimo da nad prazničnom trpezom zavlada atmosfera povređenosti. Važno je da osetimo da je kontrola u našim rukama: možemo reći ne, možemo da povučemo svoje granice čak i onda, kada su u pitanju navike koje su bile ukorenjene decenijama ili kada su u pitanju rođaci koje nismo videli dugo vremena. Nije obavezno trpeti ako vam se rugaju – možemo i ustati i ne trpeti ismevanje. Na kraju krajeva, na Božić se ne radi o postovima na Fejsbuku pisanim stisnutim zubima, na šaljiv način.
Na engleskom je za to izmišljen poseban termin: mentalno izazovan period oko praznika naziva se stressmass (aluzija na Christmas, prim. prev.) ili božićni bluz. I ne samo da porodične tenzije mogu doći do vrhunca u ovom trenutku, već mogu isplivati i drugi problemi. Kraj radne i školske godine većini nas nameće dodatne zadatke; izbor poklona takođe ima mnogo zamki, od kojih je strepnja zbog bacanja para samo jedna; u mnogim porodicama se zaoštravaju rodni stereotipi, jer u ovom slučaju žene imaju mnogo više odgovornosti – da navedemo samo neke od mnogih scenarija.
„Lako je voleti na Božić, ali šta je sa stotinama ponedeljaka ujutru?“ – postavlja pitanje Lajoš Parti Nađ u svojoj već citiranoj belešci. Pa, stopa samoubistava koja raste u ovo vreme dokazuje da nije lako voleti ni na Božić. Pogotovo kada se nema koga: tada je osećaj usamljenosti najmučniji. Uočavanje ljudi u našem okruženju koji pate od toga što su često samo zaista može biti spas: spajanje, pažnja i prihvatanje leče. Ono što Lin Skaber piše o ovom stanju u svojoj kratkoj priči „Tebi, koji ne voliš život“ dirljivo je: „Tebi, koji nosiš naš bol, koji pogledaš pod sneg koji se topi, gde leže zarđali bicikli, belo pseće govno i tamni strah oko krošnji drveća, oni, koje smo izgubili, i u bolu im se smešimo, i oni koje ćemo tek izgubiti, i sećanja ispod naših čizama na šljunku, i ljubav koju nismo dobili, i tuga skrivena iza šafrana pored puta, i osećaj gubitka skriven iza osmeha u kafanama. Znamo da ponekad nosiš sve to sam. Znamo, da na svojim plećima nosiš jedno proleće, jednu zimu i jednu jesen. Znamo ko si, vidimo. Svi nešto vučemo. Možemo malo i zajedno da vučemo.“
E, o tome se radi na Božić.
Emeke Berenji
Advent (Foto: crosswalk.com)
