Da sam roditelj, bila bih u problemu.
Vodila bih svoje dete ulicama po raspalom trotoaru i zaobilazili bismo fasade oronulih kuća koje prete da padnu na nas.
Šetali bismo se Tisinim kejom i šumom gazeći po raznom smeću. Pokazivala bih svom detetu bele topole i rečne vrbe i kasnije mu tužnom nevešto objašnjavala zašto je to drveće moralo biti posečeno.
Odlazili bismo na igralište i tu tražili klackalicu koja nije slomljena. Spuštali bismo se po onom jednom zarđalom toboganu koje zapeče na letnjem suncu. Ljuljala bih ga na onoj škripećoj ljuljašci na kojoj sam se i ja ljuljala kad sam bila mala. A ne bih ni dala tu ljuljašku, na njoj sam odrasla.
Da sam roditelj, poslala bih svoje dete u vrtić u koji sam i ja nekada davno išla. Prvo ne bih mogla ni da ga upišem jer ne pripadam nikome, a valjda postoji neki red – čije dete može kuda. Tamo bi ga kasnije čuvale savesne vaspitačice, dobri ljudi koji vole decu, osim kad treba otići na neki stranački miting ili blokadu i tapšati velikom vođi.
Da sam roditelj, upisala bih svoje dete u istu osnovnu školu koju sam i ja pohađala. Moje dete bi sedelo u oronuloj stolici koja bi mu kidala odeću, pisalo bi po izlizanoj tabli, a čas fizičko vaspitanja bi imalo u prisustvu kofa punih vode zbog prokišnjavanja krova sportske sale. Ili bi se čas održavao u učionici, upravo onoj gde prozori ne mogu da se otvore i otpadaju.
Da sam roditelj, zimi bih svom detetu morala stavljati masku na lice kako bi udisalo što manje zagađenog vazduha, jer kod nas se i dalje lože plastika, gume, otpad i niko ne razmišlja o zdravstvenim posledicama po osetljiv detetov organizam. I kupovala bih svom detetu flaširanu vodu da je pije, jer bih se bojala da mu dajem onu iz javnog vodovoda.
Da sam roditelj, nosila bih svoje dete kod lekara i tamo bi mi rekli da ono nije zdravstveno osigurano jer… eto. Nisam u političkoj stranci.
Da sam roditelj, bila bih sama. Bila bih sama u borbi da svom detetu obezbedim bezbrižan i srećan život, makar dok ne poraste dovoljno kako bi krenulo u svoju sopstvenu borbu. A učila bih ga da se bori, da ne ćuti i da ne trpi.
I pitala bih druge roditelje – zašto ćutite? I zašto učite svoju decu trpljenju?
Da sam roditelj, ucenili bi me detetom – znam. Zastrašili bi me tako jako da bi mi se stomak prevrtao i sanjala bih kako moje dete strada. Sanjala bih da sam loša majka, jer ceo sistem ukazuje na to, i svi ljudi oko mene, svi oni koji poginju glavu – pa je valjda istina.
Da sam roditelj, najverovatnije bi mi čak i oduzeli moje dete. Iskopali bi neki stav nekog člana nekog zakona. Poslali bi svoje islednike na mene, razvlačili bi me po sudovima i centrima za socijalni rad gde sede podobni. Jer sam, kako kažu, „anarhista i najveći problem“, jer sam nepodobna. Nepodobna kao majka i kao glasač. Jer vodim svoje dete na proteste. A vodila bih ga, nemojte misliti da ne bih. Moje dete bi pištalo u pištaljku i vikalo bi „pumpaj!“
Zapravo, da sam roditelj, moje dete bi u školi učilo katalonski i ne bi poznavalo miris Tise, niti zvuk šuštanja lišća bele topole, ni pev kukavice, ni kreket vojvođanskih žaba.
Da sam roditelj, ne bih vam ni pisala ove redove. Mene i mog deteta već odavno ne bi bilo na ovim prostorima…
Tekst je inspirisan jalovim pozivom senćanskim roditeljima i ostalim zainteresovanim građanima da dođu na dečje igralište u Narodnoj bašti, gde je trebalo da se, kroz zajednički razgovor roditelja i ostalih zainteresovanih građana, uobliče ideje kako želimo da se uredi novo dečje igralište.
Došla su sveukupno tri roditelja.
Piše: Mina Delić
